Категорија: PROZA

Било је необично топло те новембарске ноћи када сам одлучио да посетим смрт. Ни мање ни више, чекала је испод моста једну девојку да скочи и да се утопи. То је тако безазлено. Сматраш да ћеш побећи од нечега, а заправо си све време ту, на земљи, као и све оно што је постојало и…

У тамној води реке огледала су се зелена дрвећа која су се више нагињала ка њој. Због њиховог зеленила и вода је добијала зелену боју помешану са наранџастом бојом сунца, које се тек успињало на плаво небо. У даљини се налазио стари млин који је одавно престао да ради. Сада је своје рушевине огледао у дубоком кориту реке…

Sedeo je u trećem redu do prozora – Zoran, lepi dečak; vaspitan, ljubazan. Muževan na neki nežan način, džentlmenski; pravi mačo. Prvi je proneo „frulice” u školu, „prens de gal dezen”. I stajale su mu prinčevski. Nosio je džempere pastelnih boja. Drugi dečaci imali su sivu trikotažu iz „Kadinjače” u Požeškoj ulici. Na času je…

Na Nenadovom visu kraj Crkve Svetoga Đorđa Matija je često dolazio, pokušavao je da zaboravi Afroditu i njenu malu baštu bogova gde ona i njen Apolon caruju. Poput strela pogađale su ga njene reči: „pogledaj kako je lep, lep kao Apolon”. „Samo da Mesec obasja kraj, reči će tada manje boleti”, pomislio je dok su…

Некада давно, у селу на ободу краљевства, живео је један риђи човек који није имао ни очи ни уши. Није имао ни косу, тако да су га условно звали риђим. Он није могао ни да говори, јер није имао уста; ни нос није имао. Риђи човек није био омиљен међу житељима села. На забаве и…

​„Откад се вратио из рата, сваку ноћ сам мокар”, рече јастук икони која годинама стоји на истом месту скупљајући прашину. Она му одговори да би волела да је на његовом месту, јер од прашине једва да може угледати остатак собе. „Откад је дошао из рата, погледао ме је само једном, а дотад је сваки дан стајао испред мене”. „Морамти…

Mesec se nije pojavljivao već nekoliko meseci. Ljudi su bili zbunjeni. Bilo je dovoljno sunčeve svetlosti da obasja jednu stranu Meseca, ali Mesec je uporno imao dve tamne strane. „Čemu ovo, Selena?”, pitao je ljutito Zevs. Munje se iznad Panteona nisu zaustavljale.  „Koliko vremena je prošlo, a Vi još niste probudili Endimiona. Tražila sam mu…

U jednom stanu na trećem spratu zgrade mlada ženska osoba grize nokte u očajanju. Povremeno trlja vrat i zabrinuto uzdiše. Osvrće se oko sebe, iako je sama, i strepi od poziva na mobilni telefon. Malopre je bezbrižno lutala prstićima po njegovom ekranu, u potrazi za zaboravom. Kazaljka na satu ide napred, vreme teče bez povratka. Već je osam časova uveče i očekuje da čuje…