просим те за мало испрошеног арсена маглом и вискозним сузама – ништавилу најближе уходе гризу времена кост на зачељу басена знаш да сам самоћа што се у наруквице ниже просим те као побуне душа мојих си дршка стенице сам и кавга што задати простор куне заволећеш моје падове – и звекет уме као задршка просим…
Месец: мај 2026.
(Ne)pripadanje (Aleksandra Vujisić)
Pripadaće mi, kažeš, noći razbijene pa sastavljene kao kaleidoskop, daleka lutanja bijesnih ljudi, so pod jezikom, makovi pod rebrima, srca pod staklenim zvonom, pripadaće mi daleka proročanstva koja nisam čula, pa neću ni znati da su proročanstva, eho koji mi se uporno vraća kroz tvoje ime, sastavljene planine koje se ne boje vječnosti, prepisani stihovi,…
O ljubavi i/ili poeziji (Darko Stević)
Svedočiti, a u sećanju već utisnuto. Pozajmljivati, a ne oholo prisvajati. Reči, boje, mirise… Osluškivati, posmatrati, osećati. Promišljati, izmaštati, stvarati. Vremena, prostore, uzdahe… Lepotom pojedinačnog opšteg lepotu nagovestiti. U opštem pojedinačnog tajnovitost obznaniti. U tajni trajanja skrivena, slikom ili opsenom razlivena, umiranje ili večnost – ljubav šta stvara? Biografija autora: Darko…
Након свега (Весна Милетић)
Једног дана, кад умрем, кад последњи пут склопим очи и дах напусти моје тело, душа у шта ће сама да крочи? Хоћеш ли ме чекати тамо, насмејан и с ветром у коси, да баш ту где почиње бескрај, цветним пољима ходамо боси. Или ћу сама тражити пут, за који дотад нисам знала, мирна, без имало…
Dom (Belinda Sipkoska)
Sagradiću ti kuću u mom srcu, od svetlosti i tihih čežnji. Zidovi će disati tvoje ime, prozori će gledati u večnost. Pod ću istkati od reči, nežnih, da te miluju dok hodaš. Tavan neće postojati – samo nebo, da ti misli slobodno lete. Vrata će se otvarati lakim dodirom pogleda. Sagradiću ti…
Ти, јединствена (Слободан Миливојев Чуровић)
Ти, јединствена Ти си чисти дан без сјена И страст којом се и вијек губи Ти си оно друго, што се сања, љуби Ти пјесма, тијелом музика, жена. Ти си јутро жуда и све мило Сунце, свих заљубљених зјена Чудо што ме треном слудило Тајна медних додира, жена. Ти си мирис звука, она јединствена Она…
Kada ljubav nazdravi tišini (Marin Buovac)
Učili su nas da se ljubav izgovara kao zdravica – da se podigne čaša, da se kaže glasno, da se nazdravi svijetu. A ja sam je učio tiho. U načinu na koji ti sklanjam kosu s čela, kao da pomičem oblak s jedinog neba koje imam. U tome što pamtim kako piješ kavu, koliko šećera…
Геометрија блискости (Моника Стојанова)
Геометрија блискости Не тражим те у еху случајних пролазника, нити у прашини старих, прочитаних књига, ти си језгро око којег мој свет зрачи, ослобођен тежине свих туђих брига. Твој глас је као злато изливено у пукотину, што спаја моје поломљене делове у једно, ово није страст што пламне у тами, већ спокој што сваки трен…