Једног дана, кад умрем, кад последњи пут склопим очи и дах напусти моје тело, душа у шта ће сама да крочи? Хоћеш ли ме чекати тамо, насмејан и с ветром у коси, да баш ту где почиње бескрај, цветним пољима ходамо боси. Или ћу сама тражити пут, за који дотад нисам знала, мирна, без имало…
Месец: мај 2026.
Dom (Belinda Sipkoska)
Sagradiću ti kuću u mom srcu, od svetlosti i tihih čežnji. Zidovi će disati tvoje ime, prozori će gledati u večnost. Pod ću istkati od reči, nežnih, da te miluju dok hodaš. Tavan neće postojati – samo nebo, da ti misli slobodno lete. Vrata će se otvarati lakim dodirom pogleda. Sagradiću ti…
Ти, јединствена (Слободан Миливојев Чуровић)
Ти, јединствена Ти си чисти дан без сјена И страст којом се и вијек губи Ти си оно друго, што се сања, љуби Ти пјесма, тијелом музика, жена. Ти си јутро жуда и све мило Сунце, свих заљубљених зјена Чудо што ме треном слудило Тајна медних додира, жена. Ти си мирис звука, она јединствена Она…
Kada ljubav nazdravi tišini (Marin Buovac)
Učili su nas da se ljubav izgovara kao zdravica – da se podigne čaša, da se kaže glasno, da se nazdravi svijetu. A ja sam je učio tiho. U načinu na koji ti sklanjam kosu s čela, kao da pomičem oblak s jedinog neba koje imam. U tome što pamtim kako piješ kavu, koliko šećera…
Геометрија блискости (Моника Стојанова)
Геометрија блискости Не тражим те у еху случајних пролазника, нити у прашини старих, прочитаних књига, ти си језгро око којег мој свет зрачи, ослобођен тежине свих туђих брига. Твој глас је као злато изливено у пукотину, што спаја моје поломљене делове у једно, ово није страст што пламне у тами, већ спокој што сваки трен…