„Откад се вратио из рата, сваку ноћ сам мокар”, рече јастук икони која годинама стоји на истом месту скупљајући прашину. Она му одговори да би волела да је на његовом месту, јер од прашине једва да може угледати остатак собе. „Откад је дошао из рата, погледао ме је само једном, а дотад је сваки дан стајао испред мене”. „Морамти рећи да ми сваке ноћи шапуће у сну тешке речи, попут ’убиј га’, ’мртви су’, а онда ме почне квасити. Мирише на алкохол, дуван и зној, тај рат га је уништио. Некад сам упијао мирис босиљка и нане, а сада се гушим у смраду заједно са њим. Почео је да трули и споља и изнутра, а тако је млад”. „Изгледа да је само мене почео да примећује откад је дошао, увек смо биле по страни, а сада нас не склања са прозора”, рекоше тамне завесе.
Икона их је помно слушала, а затим проговорила: „Када би вас барем једном склонио у страну, опет би видео мој одсјај, па би знао да сам ја још увек ту и да је моја светлост неуништива. Мада, када је дошао из рата,био је љут на мене, ударао је о зид само неколико центиметара од мене и бесно урлајући понављао питање ’Зашто!? Зашто!?’ и није ми дозвољавао да било шта одговорим, на крају ми је само рекао да не постојим”.
„Тише, тише, ево га”, рече флаша ракије. Сео је на столицу, запалио цигарету и није проговорио ни реч, самосу се на тренутке могли чути тежак уздах и нервозно пуцкање прстију. Гледао је у једну тачку увлачећи дуван у своја плућа. Собом су одисале тама, хладноћа, јаз и тишина, која никада није била толико гласна. Тишина је вриштала као никада досад. Испустивши последњи уздах, угасио је цигарету, устао и изашао из собе. Тако је залупио вратима да је сваки предмет у соби трепнуо.
„Сваки дан исто”, рече пепељара, „убацује у мене ову штетну материју докле год има места, онда ме испразни и опет све изнова. Када би само почео поново гледати у мене уместо у све вас, не би био овакав”. Одједном се све ствари по соби почеше свађати и изби читава гунгула и вика, свако је на сав глас причао шта би требало да млади Милан ради. Само је икона ћутала и мирно посматралаостале предмете. Он је опет ушао у собу и опет тако снажно залупио вратима да се икона са зида срушила на под. Чувши и видевши њен пад, Милан погледа у икону, подигну је са пода и пође ка канти за смеће и ту је положи.Флаша ракије и тамне завесе почеше се сладити и пакосно церити, док остали занемеше и остадоше престрављени. „Ваљда неће опет у рат”, рече каиш из ормара.
Анђела Панић је рођена у Јагодини 1997. године. Основне студије србистике завршила је на Филозофском факултету у Нишу, а тренутно је мастер студент на Одсеку за српску књижевност и језик у Новом Саду. Писањем се бави одмалена, али никада досад своје текстове није јавно делила.
