Било је необично топло те новембарске ноћи када сам одлучио да посетим смрт. Ни мање ни више, чекала је испод моста једну девојку да скочи и да се утопи. То је тако безазлено. Сматраш да ћеш побећи од нечега, а заправо си све време ту, на земљи, као и све оно што је постојало и све оно што ће икада постојати. Скоро да је јадно.
„Шта радиш ту?”, рекао је глас из сенке. Како су се на мосту чули кораци по камену, прилика се све више видела.
„Одлазите!”, рекла је девојка која је стојала на ивици моста скоро спремна да скочи.
„Не обраћам се Вама, госпођице”, рече силуета, а шал јој је поигравао на ветру.
„Него?!”, уздрхта девојка од хладноће коју осети у венама. С времена на време гледала је у реку, као и у небо. Заиста је планирала да скочи.
„Обраћам се ономе што Вас чека када будете скочили.”
Девојка је сада била сигурна да је у питању само лудак. Чак се није ни окренула да види са ким разговара. Била је преокупирана својом одлуком.
„Зар сте стварно мислили да ћу Вама причати нешто? Вероватно сте хтели да Вас одговорим од жеље да скочите или да кажем да није вредно жртвовати свој живот због некога или нечега? Грешите, драга познанице. Ја сам сигуран да ћете Ви скочити на крају. Нисам ја овде дошао да посетим Вас, него смрт.”
„Ви сте луди”, рече бојажљиво девојка.
„Нисам луд. Можда сам више лажов. Нисам заиста дошао да посетим смрт. Дошао сам да о њој приповедам”, док је прилика са цилиндром говорила, све више се удаљавала од девојке. Кораци постају јачи. Долази – све је ближи папиру.
„Како то да одједном приповедам о њој? Дошло ми је тако, одједном, баш како и она уме да се деси. Сетио сам се како Вам је блиска, баш као што сам и ја. Ево, само нас папир дели ако не верујете.”
„Баш некултурно од мене, као приповедача, додирнути другу страну папира. Извињавам се. Да би Вам све било јасније, морамо причу започети из другог угла.”
* * *
„Хајде!”
Пробудиле су ме речи непозваног госта. Не само што човек у мојој соби није био позван него нисам ни препознао његово лице. Имао је дугачак црни капут чији су крајеви додиривали под. Носио је шешир, неправилан цилиндар чија је сенка скривала његове очи. Нисам заправо ни видео добро његово лице. Црни вунени шал прекривао му је добар део лица.
„Хајде, устај! Идемо!”
Још сањив, а и мамуран, нисам ни размишљао много о том човеку. Нисам чак ни питао где идемо. Устао сам, навукао панталоне и обукао сиву кошуљу коју сам претходне вечери оставио на столицу поред кревета. Док сам се облачио, човек је широм отворио врата и кренуо напоље.
„Нећу много да те чекам”, рече он док је силазио низ степенице. Крај шала као да ми је махао уз налет ветра.
Хладан ваздух који је ушао у собу као да ме одједном разбуди, али ја и даље нисам постављао питање где ме води, чак нисам ни помислио да одбијем. Убрзо за њим изашао сам и ја. Закључао сам врата и кренуо до капије.
Испред ње стајала је огромна црна кочија. Мирисала је на орах. Четири коња су је вукла. И то каква коња… Онакву лепоту код животиња још нисам видео. Имали су чудну, веома сјајну длаку. Један је био бео, као да је сјај од самог сунца украо; други је био црвен, као потопљен крвљу; трећи је био маслинасто зелен, длака му је била попут жада; а четврти коњ, он је био потпуно црн, скоро нестваран.
Очи непознатог човека гледале су ме кроз прозор кочије. Био је љут, судећи по обрвама, па у журби нисам лепо ни затворио капију. Питао сам се зашто кочијом идемо негде. Двадесет први је век, могли смо колима или таксијем. Из мени непознатог разлога ја и даље нисам постављао питања човеку. Заправо, само сам ћутао.
Он је извукао из капута метални штап после чијег ударца у под кочије кренуше.
„Уз дужно поштовање, ко сте Ви, господине?”, упитах ја неколико минута након вожње. Он ништа није одговорио, само ме је одмерио погледом подигнуте обрве. Осећао сам се тако неваспитано, као да се подразумевало да знам ко ми је сапутник.
У једном тренутку било је нешто чудно. Јутарња светлост више није улазила кроз прозоре у кочију. Било је мрачно, смрдело је на трулеж, а црвени ватромети назирали су се кроз замагљена стакла. Када сам отклонио завесу и дланом обрисао прозор, схватио сам да се није радило о ватромету, већ о правој експлозији и ватри, а мирис трулежи… Да, био је мирис лешева.
„Овде стајемо накратко”, рече човек са цилиндром. Он једва устаде уз помоћ штапа, па крену ка вратима. Тек када је отворио, устао сам и ја, па смо заједно изашли.
Нисам имао појма какво је ово место, нити где смо. Не би требало да смо много одмакли од Петрограда, а ипак је призор био застрашујућ. Право ратно поље. Небо се није ни видело од дима. Трава се није видела од мртвих тела. Рањени су тумарали. Било је застрашујуће.
„Где смо ми?”, збуњено сам упитао.
„На земљи, наравно. Где бисмо другде били?”, први пут ми одговори човек. „Реци ми, шта видиш?”
„Смрт. Стотине мртвих…”
„Не, драги мој познаниче. Није то смрт. Покушај поново.”
„Рат.”
„Управо.”
У том тренутку поред мене прође девојка у црвеној хаљини. Можда је пре била и бела. Нисам могао да јој видим лице, али сам је чуо да плаче. Носила је завоје у рукама. Пала је на колена поред једног рањеника. Вероватно јој је значио нешто, али није могла да га спаси.
Док сам гледао тај призор, коњи се узнемирише. Када сам окренуо главу ка њима, била су само три. Бели коњ је фалио. Човек са цилиндром им приђе са по коцком шећера које је извадио из џепа. Најнемирнији је био црвени коњ. Није ни хтео да поједе шећер.
„Свиђа ти се овде, је ли?”, човек помази коња, па га одвеза.
Коњ разбарушене гриве изађе из каиша, па настави напред, сав онако радостан, као мало дете, јер је осетио слободу, како се мени учинило. Божанствен пример јачине у неприродном окружењу мртвих људи. Међутим, призор који је затим уследио сасвим ме је збунио. Био сам забезекнут, фрапиран. Црвени коњ сагну главу, па њушком окрену леш који је лежао испред њега, на леђима. Одједном, коњ поче да цепа утробу палог војника појећи се крвљу која је проливена зарад слободе и мира.
Имао сам неку кнедлу у грлу, мало ми је фалило да се исповраћам.
„Настављамо, драги мој познаниче. Улази у кочију”, рече човек са цилиндром, па уз помоћ штапа уђе унутра, а за њим и ја.
Он поново штапом лупи о под и кочија се покрену. Чини ми се да смо ишли брже него раније, а светлост се поново проби кроз црне завесе од тила. Ја склоних завесу да видим где смо, али поново нисам препознао призор.
„Овде стајемо накратко”, рече човек поред мене. Само сам климнуо главом и изашао за њим.
Пространо поље жита са великом црвеном ветрењачом – ту је сада кочија стала. Нисам ни мислио да питам где се тачно налазимо, нити сам хтео да мислим колико смо удаљени од Петрограда. Можда све ово и сањам.
„Шта видиш сада?”, упитао ме је.
Сада сам хтео да кажем тачан одговор да бисмо као саговорници били исти. Гледао сам у даљину, гледао сам ветрењачу, али сада ништа што би могло да се истакне нисам приметио. Напротив, призор је био предиван. Било је подне, сунце је било у зениту, а ветар који је померао врхове биљака такође ми је помогао да се ослободим врућине.
„Ветрењача?”, нажалост, нисам био сигуран са одговором.
„Гледај доле.”
У том тренутку погледао сам поље. Није то поље било само поље жита. Како је ветар померао врхове биљака, из поља су могли да се примете људи који леже. Били су болесни, мршави, изгладнели.
„Зашто су ови људи гладни? У пољу жита су.”
„Да ли су?”, кроз подругљив смех ме упита човек.
Сагнуо сам се и откинуо једну стабљику жита. Прстима сам притиснуо клас, али он се распрши попут пепела и нестаде са ветром.
Тада, црни коњ се узнемири. Сам је покидао каишеве којима је био повезан са кочијама. Трчао је кроз поље полетно, а копита и реп, који су пролазили кроз жито, стварали су маглу од пепела која га је пратила. Међутим, у једном тренутку коњ се само сруши на тло. Над њим се уздигну облак прашине, а ветар нестаде. Однекуд се појави жена са црвеном марамом на глави, која притрча коњу. Са собом је носила празну плетену корпу, коју остави поред себе. Руком је прелазила преко гриве. Када сам се приближио, више није био јак, крупан вранац. Преко коже су се видела ребра, а труп се смањио.
„Идемо одавде”, рече ми сада већ познати глас.
Вратио сам се у кочију и ми поново кренусмо. Скоро да нисам ни приметио да је светлост поново нестала. Мучила ме је судбина одједном изгладнелог коња. Таква снага и лепота, којом је коњ одисао, нестале су у једном тренутку. Нема прилику да се избори за опстанак, нема шта да једе. Остало је само да чека своју смрт. Кочија је стала.
„Овде силазимо.”
Били смо на мосту, великом калдрмисаном мосту. Била је топла и ведровита ноћ. Испред нас, на каменој огради моста стајала је девојка црвене косе.
„Шта…”
„Смрт. Видим смрт”, предухитрио сам га јер сада имам прави одговор.
„Хоћемо ли прићи?”, упитао ме је, али је свеједно кренуо ка прилици која је стајала на ободу моста.
Пошао сам и ја, а она као да није чула нас да јој прилазимо. Изгледала је тако мирно иако је била на ивици, и живота и моста. Када сам је погледао, није стајала млада девојка, већ старица набораног лица.
„Немојте скочити!”, рекох ја. Видео сам нагли покрет човекове главе, збуњено ме је погледао.
„Зашто? Зашто си јој то рекао иако си знао да видиш смрт?”, љутито ме је упитао док је прилазио старици. „Зашто никада нисте били у стању да разумете?”, рече прилика испред мене, чији се шал опирао ветру. Када је изговорио последњу реч, тада је сасвим пришао старици и гурнуо ју је.
Брзо сам дотрчао и погледао преко ниске ограде доле. Река је била мирна. Јасно сам видео свој одраз.
Јован Ђорђевић