“When words become unclear, I shall focus with photographs. When images become inadequate, I shall be content with silence.” — Ansel Adams Biografija Milica Jočić rođena je u Kruševcu. Pohađa studije Novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu. Ljubav prema fotografiji gaji oduvek. Potiče iz umetničke porodice.
Месец: септембар 2020.
Odrazi reč! Odrazi svoju ljubav prema knjigama! Podrži mesec knjige!
U susret oktobru, mesecu knjige, i jubilarnom, petom izdanju zbirke priča Miloša Mihailovića, Knjiga odraza, Udruženje Autostoperski vodič kroz fantastiku pokreće onlajn akciju Odrazi reč, koja počinje prvog oktobra i trajaće u narednih mesec dana. Iako ove godine Sajam knjiga neće biti održan, želeli smo da društvene mreže ispunimo ljubavlju prema pisanoj reči. Zbog toga…
„Устај! Кад си могла да легнеш, можеш и да устанеш” – о филму „Неко те ипак чека” (Стефан Симоновић)
Филм Неко те ипак чека снимљен је у продукцији драмског и домаћег серијског програма РТС-а. Ово остварење, чији је редитељ Марко Новаковић, премијерно је емитовано 2009. године. У овом есеју, додуше, без појмовно-критичког апарата филмске уметности, настојимо да укажемо на фигуру жене растргнуте између сопствених (друштвених) вредности и специфичног окружења у коме се налази. Филм је структуриран из три…
Бела застава
Ролф Бекер Са прозора спаваће собе, преко баште, преко суседног расадника, преко улице и празних поља, поглед је досезао прилично далеко ка југу. Од јутрос се тамо видела једна сићушна бела тачка која се померала и знало се да је то била бела застава коју је један инжињер дигао изнад топионице цинка. Американци, који су…
У Свилајнцу премијерно изведена „Покондирена тиква”
Сви смо ми негде Фема После више месеци паузе изазване пандемијом вируса корона позоришни живот поново је оживео на сцени Центра за културу у Свилајнцу, у ресавском крају. Глумци Омладинско-аматерског позоришта ове установе извели су премијерно за своје суграђане позоришну представу Покондирена тиква. Представа је рађена по тексту Јована Стерије Поповића, у режији Младена Миљковића…
Соба (Јован Ђорђевић)
Соба Соба је била слабо осветљена лампама. Роберт je седео на фотељи. Капи зноја клизиле су му низ слепоочнице док га је дим цигарета гушио. Просторија је била пуна познатих људи. Чланови уже и шире породице мирно су разговарали пијуцкаjући вино или јефтини виски. То су били људи који су хтели само визуелно да живе…
Сунцокрети (Огњен Станковић)
Живот је само бајка Док сам у твојим сновима ушушкан. Једино када ме сочно удишеш твојим нестварним загрљајима Успавано сам будан, у души витлан сневљивом јавом. И зато су мисли мени најправилније распоређене међу облацима Oнда када о мени мислиш, када ме посматраш, када ме обасјаваш и лагано увлачиш осмејком. Када те освајам, када се…
Рембоов „пијани бродˮ са полупаном палубом од снова (Стефанија Брчић)
Није ми јасно Ево већ деветнаест година не схватам Зашто морам да живим по вашим правилима Па ви нисте створили свет Шта има везе што изгледам као плави анђео Ја бих да пушим марлборo дуги тач тамни И тетовирам бесмислице у припитом стању Иако не пијем Можда ми је животни сан Да гајим козе на Златару А не да завршавам школе Да не дајем испите Већ срећу и хаос сваком кога сретнем Не желим да будем фина према грознима Ма не желим ни на улици да им се јавим Већ бих да им саспем у једнo од лица Како ми њихова дволичност иде на живце Нећу да учествујем у испразним разговорима Хоћу да причам о самоћи која нас дави Правој љубави ако уопште постоји Звезданој прашини из које смо постали Или само да шћућурена ћутим у твоме загрљају Желим да штенцима покрај контејнера дам кору хлеба Или макар топао поглед Да у реченицама налазим скривени смисао Или да га смислим, ако га већ нема Да размишљам, размишљам, размишљам И опет ништа не схватим Или да правим грандиозне планове касно увече А онда се ујутру једва искобељам из кревета Жудим за искреном речју, иако је псовка За сузама, смехом, буком, бесом, А не лошим представама још лошијих глумаца Често зажелим и да будем амеба Па да се у неповољним условима (Који су код мене сваких пет минута) Зачаурим и пустим живот да пролази поред мене Чешће зажелим да будем птица А ви сте ми рекли да јe немогуће да добијем крила и полетим И било би фантастично када бих могла да Све бесове и туге давно закопане лопатом ископам из себе А не да покушавам да се изразим кроз стихове и строфе Иако ће они свакако бити погрешно протумачени Људи ће увек бркати оно што јесам Са њиховом идејом о ономе шта сам Стално ћу имати по неко кило вишка По неку даску у глави мањка Превише ћу причати, прегласно се смејати Ходаћу као руски тенк, а не француска дама Моје мисли ће бити превише црне А плеј-листе у телефону просто просте Знаће они боље како да живе мој живот Можда јер их подсећам на све прећутане истине Или све лажи изговорене себи у часовима ишчекивања…
Da li idem sebi ili odlazim od sebe? (Stefan TićMi)
Postoji neki jazz između nas na početku Bulevaraskrenuo sam levou sporednu ulicujer sam pokušao da izbegnemsusret sa samim sobomtu negde u centrugde često naletim na Stefana/stalno glumi svetlost nekakvui skuplja priloge za obolele od mraka/pa sam nakon skretanjaveć zašao u Godineiz kojih se ne mogu otrgnutikao mače iz dečijih ruku…uputio sam se ka kafani “Dah”nalazila…
Преображењски сабор у Миљкову – стециште духовности и српске традиције (Марко Мирковић)
У оквиру манастира који чине Ресавску Свету Гору и налазе се у близини реке Велике Мораве, убраја се и Световаведењски манастир Миљково у селу Гложану. Овај манастир годинама је место у коме се може сагледати живот по јеванђељу. Он представља стециште духовности у које се радо одлази, место где црквено-народна уметност исијава својим истинитим сјајем….