I Сам ђаво ме је навео Да сваке вечери са надом Чекам јутро Када ћу те можда поново видети. II „Дани су се згурали, али никако нису могли проћи без ње. А и зашто би? Вишевековни загрљај Сунца, Саве и Дунава Пружио нам је најлепше.” I I I Тако те је…
Месец: март 2020.
Да ли би жиовт био леп да нема краја? ( Никола Благојевић)
РАНДЕВУ Трпео сам дане, ране, окован на тлу. Жалим за небом. Ми нисмо ту. Рандеву сам за себе снива. Размишљао сам често. Место држало ме није. Тебе желех близу, од тебе успео да кријем. Пије ме небо, што за њега жалим. Да ли се бојим? Мојим срцем те гледам. Сâм сам, ништаван и…
Можда смо сви помало Бекетови ликови (Александра Вукић)
О теби Немам пуно успомена На тебе. Пар шетњи парком, Неколико осмеха И мноштво слика на Којима ниси био ту. Не памтим те по шалама, По сновима које Заједно маштају отац и син. Памтим те по Неколико јела које смо Заједно скували када Сам био старији. Не памтим те по Твојим грубим рукама, Како ми…
Tamo gde počinje celo (Sonja Kovačević)
TAMO GDE POČINJE CELO Nas dvoje se tražiti nećemo ko moreplovci u potragu kad pođu za blagom pastir zbog ovce što ostavi stado lovac za zverkama kad krene tragom ko Sunce putanju svoju što zna jedno drugom u susret krenućemo ti i ja ko posle zime prolećni dan što dođe posle životavečni san neminovno mi…
Пролазност тражи сећање (Милица Буразор)
Када би тражио себе Када би тражио себе, ноктима би гребао бетон, зубима ситнио стабло Желео би да укопаш страхове изгубљених што прсте грчевито подижу, желео би да утишаш плач голих што молитвом траже последњи мирис крина, желео би да разбијеш звезде крвљу умазане, да угушиш месец у тегли страховите језе Када би…
Прича o Дорис (Христина Здравковић)
Било је тешко гледати људе како се смеју, две седе главе и наборане руке како преплићу прсте и ходају старим корацима, а на челу им се урезале боре. Али су очи остале тамо где су главе биле у мислима. У младости, тамо где су се некада среле… Деца су вриштала док су се клизала низ…
Драгана Јовановић: У животу постоје чудне аналогије и сусрети
Први сусрет Драгане Јовановић са хладним медијем ‒ телевизијом, догодио се након извођења смелог ауторског пројекта, у време када је била глумица на почетку каријере. Монодрама Теодора која у бити то и није, оставила је неизбрисив траг и заувек променила начин перцепије савремене уметности. Југословенски режисер Лазар Стојановић, у души авангардиста, својевремено лишен слободе зарад…
Поетски чин солидарности
Светски дан поезије обележен је у суботу, 21. марта, у организацији Трупе Књижевна боемија, али на неконвенционалан начин, путем дигиталне платформе. Под слоганом Остајем дома, јер се не догађа сваки дан да спасавам земљу у пиџами,млади креативци прилагодили су се новонасталој ситуацији у земљи и забрани јавног окупљаља у циљу заштите становништа од вируса корона, који је…
Књижевни портрет Иване Јовановић
Мика Антић је једном приликом записао: Најлепша поезија је тренутак када ниси свестан песме. И најлепши је живот када ниси свестан да живиш, већ мислиш да сањаш. У граду на Тимоку певају се најлепше песме, тамо живи и ствара сањарка која место снова плавих, свој свет обоји у ружичасто, баш попут Одри Хепберн у филму…
Јa, дете плаве звезде (Марина Тачић)
БЕГ Пролеће у децембру. Децембар на мојим јагодицама. Боји их у црвено. Кажеш: Црвена боја, Боја љубави. Кажеш: Ти си дете које није одрасло. Ти не знаш шта је љубав. А ја знам да ми је црвено У души. Ветар ћарлија. Снега нема у децембру. Пролеће је у мом срцу. Паркираш ауто испред моје…