Роман „Мартириј” имао је свог претечу у једном краћем прозном тексту који је био награђен у Нишу 2010. године, но због поменуте духовне трансформације и неприкладности назива приповетке („Сатурналија”), као и због недораслости теме – али ипак не желећи да њена донекле здрава срж пропадне – преображава и само дело, које прераста у покушај стварања наратива о љубави која надилази смрт самих љубавника.
Наслов романа „Мартириј” најављује мучење љубави која је у свету увек осуђена на страдање; истовремено ’мартириј’ је реч која алудира на претходнике средњовековних житија – мартирији су били кратки записи о смрти првих хришћана које је Римска империја убијала само због њихове одане љубави према Господу.
С тим у вези роман „Маритиј” опева причу о љубави која се рађа из Божјих речи (због чега ће свака глава бити пропраћена речима из „Светог Писма”, а мото романа је одабрани цитат из главе „Јеванђеља по Јовану”, која опева Христове последње поуке Ученицима, уочи Крсних страдања).
Имајући у виду православно учење да је живот светих – наставак Јеванђеља Богочовека, и роман „Мартириј” – иако фикција која не говори о стварним светим људима – говори, ипак, о стварној светости људи и као такав јесте литерарни бунт уперен против свега што деградира сакралну димензију живота и његове круне – љубави између двоје боголиких људи.
Мирјана Стојановић