(„Put Crvene gospe”)
Prašina koju je dizao vetar zaklanjala je pogled ka ulici kroz koju sam prolazio. Pri kraju grada, blizu zapadne kapije, bilo je nekoliko ovakvih ulica. Ljudi su ih zvali ulicama „crvenih svetala”, mada su svetla retko kada zapravo bila crvena. Redovi dvospratnica, sa crvenim zastorima koji su i bacali tu nijansu, pogotovo noću, pružali su se do kraja ulice. Mrzeo sam ovakva mesta kada sam bio mlađi. Nisam hteo da se sećam bilo čega što ima veze sa njima. Tokom godina sam naučio da ne obraćam pažnju. Dok sam prolazio ulicom, mimoišao sam se sa nekoliko ljudi koji su se uvlačili u svoje kapute i žurili niz ulicu. Po ovakvom vetru malo je ljudi izlazilo, ili se tog dana nisu pojavili, tražeći svoju omiljenu devojku, ili su preplavljeni osećanjima zaboravljali da odu. Ja sam se probijao do pretposlednje kuće s leve strane. Nju je vodila Madam, žena koju sam poznavao nekoliko godina. Kada sam pre nedelju dana, prvi put posle nekoliko meseci putovanja, zakoračio u ovu ulicu, nisam mislio da će se ovako stvari odvijati.
Madam je oduvek bila naklonjena prema mom doktorskom zanatu, ali je uvek odbijala pomoć onog drugog. Međutim, ovog puta, čim sam došao, shvatio sam da će moji instrumenti u doktorskoj torbi morati da sačekaju i daju prednost raznim sečivima ispod mog kaputa iako sam Madam zatekao u krevetu kad sam stigao. Skrenuo sam misli sa mučnog posla kojim sam se bavio prethodnih dana i malo se ispravio dok sam se približavao kući. Rebra su me i dalje bolela i znao sam da ću morati da se primirim neko vreme. Po disanju i tupom bolu ispod kože znao sam da je nekoliko njih naprslo. Ne bi bio prvi put, pa sam se radovao mirnom odmoru od nekoliko dana, pogotovo jer će odmor biti na samom kraju grada i među ljudima na samom obodu društva. Neću morati da objašnjavam ljudima ništa niti da se bavim nekom od mojih profesija. Barem sam se nadao. Kad sam bio ispred vrata, zastao sam, pogledom obuhvatio celu zgradu i spremio se da uđem. Još uvek se nisam mogao navići na opuštenost i nonšalantnu atmosferu u prostoru gde su ljudi bili ispunjeni žudnjom jedni za druge. Jedna devojka bila je na prozoru i smejući mi se mahnula. Verovatno me je pomešala sa mušterijom. Skrenuo sam pogled i ušao. Miris dima i oporih parfema ispunio mi je nozdrve. Teški, zagušljivi vazduh i prigušena svetlost u predvorju su mi smetali i prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što sam se navikao na njih. Onda sam osetio ono što je bilo ispod. Kiseli miris znoja i vlage, koje su isprva opojni mirisi maskirali, nisu mi promakli. Bez maske sa kljunom bilo mi je lakše da opažam tanane mirise života u prostoriji. Nekoliko devojaka sedelo je u različitim nišama sa građanima, različitih dobi i društvenog statusa. Izbegavao sam da gledam u njih, jer sam znao da su njihovi pogledi upereni ka meni. Malo sam jače stisnuo kaput uz sebe i nabio levu ruku duboko u jedan od džepova i krenuo pravo ka stepenicama. One su bile smeštene u zadnjem delu predvorja, diskretne i bez ikakvih ukrasa. Odmahnuo sam jednoj od starijih devojaka i rekao joj ispod glasa da idem kod Madam. Iako isprva začuđena, prepoznala me je kada je pogledom prešla po meni i zadržala se na mojoj ruci duboko zavučenoj u džep. Klimnula mi je glavom i rekla mi da se stanje Madam nije promenilo. Brzo sam se saglasio s njom i krenuo ka stepenicama. Hteo sam da izbegnem radoznale poglede i načuljene uši ostalih, pa sam se brzo penjao stepenicama. Tek kad sam bio siguran da me niko ne može videti, na drugom delu stepenica nakon odmorišta, opustio sam se i izvadio ruku iz džepa. Bila je umotana zavojem natopljenim krvlju. Nije mi se skoro desilo da ispustim dršku jednog od svojih bodeža, a kamoli da budem primoran da rukom zaustavljam sečivo drugog da bih se zaštitio. Pokušao sam da izbacim scenu iz glave, no ponovo i ponovo sam je preživljavao tražeći način kako sam mogao da izbegnem bodež secikese. Dok sam se peo na drugi sprat, zastao sam, premišljajući se da li bi bilo bolje prvo da odem do sobe gde sam ostavio svoje stvari. Torba sa lekovima i otrovima bila je zaključana, a ostatak opreme složen na jednu gomilu. Svakako ću znati ako je neko dirao nešto. Stisnuo sam zube i, pre nego što sam ušao u glavnu sobu kuće, malo sam popravio odeću i kosu. Madam je ipak bila žena koja je pazila na urednost. Pokucao sam na teška drvena vrata i polako ih otvorio.
Soba je bila veoma raskošna za ovaj deo grada i znao sam da Madam i njene devojke dobro zarađuju. Madam, žena u svojim četrdesetim, ležala je na krevetu sa baldahinom. Čim sam ušao, malo se pridigla i pogledala me pospanim očima. Na licu joj se video bol. Bila je mršava i koščatih jagodica, jedino su njene usne imale boju na bledom licu. To je bilo zbog krvi koju je iskašljavala. Sušica[1], kako su je ovde nazivali, opaka bolest pluća, svakog dana umarala je ovu ženu. No njen slabašni osmeh nije izostajao. Podignutih obrva upita me:
– Doktore, da li je bilo nekih problema?
Prelazila je preko moje izgužvane odeće ispod kaputa i uvijene ruke. Odmahnuo sam rukom i malo pročistio grlo, a onda odgovorio:
– Ništa o čemu bi trebalo da brinete. Postarao sam se za gospodina koji Vam je pravio probleme. Usput sam naleteo na njegovu pratnju, pa sam morao i time da se pozabavim. Izvinite na čekanju.
Već sam do detalja smislio odgovor, nisam hteo da misli da nisam u stanju da se nosim sa nekoliko secikesa i sitnih kriminalaca.
– Doktore, prestani više sa tim persiranjem. Vidiš da mi nije još mnogo ostalo, poznajem te toliko dugo da mi je muka od toga da i dalje ništa ne znam o tebi. I dalje ne znam ni kako se zoveš.
Taman kad sam hteo da se pobunim i da joj ponovo objasnim zašto joj nisam nikada rekao svoje ime, ona podiže ruku. Tad se zakašlja, krkljajući. U grudima joj je šuštalo. Nije bilo nikakve promene u zvuku njenih pluća iako sam joj nedelju dana davao sve lekove za koje sam znao da mogu da umire kašalj.
– Nemoj ni da počinješ sa tim sranjem da me tako štitiš. Do sada se nikad nisam petljala u tvoj život niti sam htela da petljam svoj u njega. Zato od tebe nikad nisam tražila da budeš ništa više od doktora. Evo sad, pred kraj života, kada znam da tvoja sranja ne mogu da mi naude, ja te pitam za pomoć. Ako si sve obavio kako valja, onda se i ti malo opusti. Svi mi idu na živce. Devojke me preskaču, hodaju na prstima i već osećam kako ne znam šta se sve dešava u ovoj kući. Ja sam već mrtva, razumeš li to?
Dok je gledala tako u mene, samo sam odahnuo. Bilo mi je prvi put posle toliko vremena teško, zaista teško, da gledam bolesnika. Madam je bila jedina osoba u krugu od stotinu kilometara koja je malo marila za mene. Zato sam ponovo stisnuo zube, iako su već boleli i pokušao da joj udovoljim.
– Madam, ne brini, preguraćeš ti to. Bilo bi poželjno da odeš odavde, ovaj vazduh ti neće pomoći. Ali u redu, neću te zamarati time. Posao je završen, neće biti nikakvih tragova koji vode do tebe, a kroz nekoliko dana ni do mene – mahnuo sam levom, ranjenom rukom. – Kada se budem zalečio, otići ću i to poglavlje tvog života biće završeno. Evo, reći ću ti šta god budeš htela da znaš ako obećaš da ćeš barem dok sam ovde slušati moja uputstva – nasmejao sam se, pomalo nervozno, ne znajući šta da očekujem. Ona je samo klonula i rekla:
– E, tako je bolje. Ne moraš da me ucenjuješ, svakako neću moći da odolim tvojim pogledima i moraću da pristanem na sve vrste lečenja – zasmejala se i osetio sam da i dalje ima onog raspuštenog života u njoj. Mada je slabio. Nastavila je: – Hoću samo jedno da mi obećaš… Dobro, i hoću da znam jednu stvar. Ostalo sačuvaj za sebe, misteriozni Doktore.
Ovo je rekla sa takvom ironijom u glasu i tačno sam znao šta to znači. Ipak, morao sam da se povučem u sebe još malo, jer nisam hteo da prospem svoj život pred bilo kim, makar to bila Madam, koja mi je bila nešto najbliže porodici poslednjih godina. Pripremio sam se i klimnu glavom.
– Pitaj.
Pogledala me je žarnih očiju, koje do malopre nisu tako sijale, i rekla:
– Zašto nikada nisi tražio ni jednu od mojih devojaka? Kad god si ostajao duže, pa čak i kada si dolazio na jednu noć, uvek bi odbio. Da nemaš neki problem?
Ovo je trebalo da zvuči šaljivo, ali se baš u tom trenutku zakašljala i prislonila maramicu usnama. Priđoh joj. Međutim, smirila se pa sam samo seo na obod kreveta, kraj njenih nogu. Sačekao sam još malo, pa odgovorih:
– Madam, nemoj pogrešno da me shvatiš, znam da su tvoje devojke jedne od najčistijih, ali ne smem sebi da dozvolim ni trunku neopreznosti. Više puta smo pričali o prenošenju bolesti. Ako ti odeš, a posle tebe neka od tvojih devojaka počne da kopni kao i ti, reći će: „ova je bila krvopija, sad i njima pije krv”, ili nešto tako, a jednostavno će biti to da si prenela tu bolest drugome. Znam da ovo ne bi trebalo da pričam, ali to je istina. Mogu ja da kažem da je posredi neka žena koja me čeka na severu kad se vratim ka grofovijama u kojima provodim zime, ali to ne bi bila istina. U mom životu nema te jedne žene, već godinama – odgovorio sam iako sam se i dalje suzdržavao da ne kažem još štošta. Nije me gledala, gledala je u prozor i lagano šaputala:
– Ja sam jednom volela, ali tada to nisam smela. Kada sam kasnije postala slobodna, njega više nije bilo. I eto ga, moj život koji se svodi na dve rečenice, pa te neću više pitati o tome. Izvini, samo sam radoznala.
Onda mi je uhvatila desnu ruku, i stisla je obema svojim rukama. Bile su hladne i malene i skoro da ih nisam osećao na sebi. Onda me pogleda odlučno i krenu da nešto kaže. Međutim, iz susedne sobe začuše se uzdasi. Nasmejao sam se dok sam gledao u Madam, a onda mi se osmeh izgubi. Setno me je pogledala i rekla mi, zaboravivši šta je maločas htela:
– Život i smrt uvek hodaju jedno pored drugog i ostavljaju svoj trag. Baš kao ove dve sobe…
Dok je to govorila, setio sam se. Uvek sam zamišljao da Crvena Gospa izgleda kao ona, a sada je ovako upalih obraza i mutnog pogleda Madam bila baš kao Crvena Gospa. Zurio sam, tako opčinjen, u nju kad se vrata širom otvoriše. Jedna od devojaka bila je na vratima, zadihana i preneraženog pogleda. Okrenuo sam se ka njoj, i dalje ne puštajući ruku Madam, i čekao.
– Madam, jedan čovek je dole, krenuo je da viče, čak i preti da će razbiti sve u predvorju. Traži tebe i stalno ponavlja da će neko platiti za ubistvo njegovog gazde. Šta da radimo? – upita devojka i pre nego što je Madam stigla da kaže, ja se ubacih i rekoh joj:
– Ja ću to da rešim, Madam. Izvini, izgleda da ih nisam sve izlečio. Mora da je ovaj bio negde drugde, pa je izbegao moje sečivo.
Madam se uspravi i odmahnu devojci.
– Idi dole i pokušaj da ga zadržiš i odobrovoljiš – okrenu se ka meni, pa dodade: – Doktore, pobrini se za…
Nije nastavila, već je samo otupelo gledala u pravcu vrata dok je devojka odlazila. Ja sam, takođe, pokušavao da čujem tog galamdžiju, ali se zbog prigušenih zvukova iz prizemlja, koji su se mešali, ništa nije moglo razabrati. Onda se setih da je htela nešto da me zamoli.
– Madam, hteli ste… Izvini, htela si nešto maločas da ti obećam?
Ona mi samo jače stisnu ruku, zanemarivši sve što se u međuvremenu desilo, kao da se tek sada setila svega.
– Obećaj mi. Obećaj mi da ćeš pomoći mojim devojkama i onoj koja bude zauzela moje mesto. Obećaj mi da ćeš im pomoći ako budu tražile. A ako ne budu tražile, uradićeš to zbog mene.
Suznih očiju mi je jače stiskala ruku i video sam da troši svu snagu da to uradi. Približio sam se, zanemrivši sve što sam ikada znao o lekarstvu i polako sam približio usne njenom čelu dok je padala u postelju. Bila je bez snage. Kada sam odvojio usne, ispravio sam se i odlučno rekao:
– Madam, ja sam dete iz jedne ovakve kuće. O mojoj majci se nisu brinuli kao što se ti brineš o svojim devojkama. Zato je se i ne sećam dobro. Obećavam, pomoći ću njima, a i tebi koliko mogu.
Pogledao sam je, okrenuo se i brzim korakom izašao iz sobe. Srce mi je dobovalo u ušima.
* * *
Provlačio sam se prljavim ulicama i sokacima grada prateći svoju metu. Kiša koja je počela da pada ohladila mi je krv, koja je maločas u kući Madam bila ključala. Zbog kiše sve je izgledalo tamnije i turobnije. Ove ulice su me takođe podsetile na to vreme. Predobro sam znao ovakve ulice, zbijene između dućana i kuća u kojima su stanovali ljudi. Skučene, smrdljive, krivudave, iz kojih nije moglo da se pobegne. Znao sam i kakav je osećaj bosim nogama koračati po njima, bez ikakvog cilja. A ponajviše sam znao da ljudi nestaju bez traga i glasa baš u ovakvim ulicama…
[1] Sušica – jedan od nekoliko narodnih naziva za tuberkulozu.
Autor: Nikola Đorđević