Некада давно, у селу на ободу краљевства, живео је један риђи човек који није имао ни очи ни уши. Није имао ни косу, тако да су га условно звали риђим. Он није могао ни да говори, јер није имао уста; ни нос није имао.
Риђи човек није био омиљен међу житељима села. На забаве и прославе готово да никада није био позиван; на улици су га избегавали, а поред њега прошао би само онај ко није желео да скрене с пута којим је наумио да иде. У крчми ретко ко би желео да риђег части пићем.
Једног лепог пролећног дана изађоше сељани на ливаду изван села да уживају у сунчаном дану. Свако је понео своје омиљено јело. Жене су се надметале у томе која је направила бољи колач, домаћини су разговарали о вину и предстојећој берби грожђа, а деца су се играла и слободно трчкарала по тепиху тек израслог пољског биља. Изненада, у свој тој забави, приметише сељни риђег човека како немо стоји недалеко од њих, „посматрајући” разиграну децу и своје комшије који се радују животу. То дирну, ионако већ омекшала, срца окупљених људи који се сажалише на несрећног човека. Одлучише да му купе очи, и уши, и косу и позваше најбоље лекаре како би помогли свом риђем пријатељу. Од тога дана у село су долазили лекари из најудаљенијих делова краљевства, али и најбољи мајстори свог заната не пронађоше начин да помогну овом безличном човеку. Временом, многи изгубише наду и почеше да одустају од намере да помогну свом риђем комшији, закључивши да је ситуација безнадежна.
Све те покушаје лекара и добронамерних људи из села пратила је деветогодишња девојчица по имену Ања, која је са својим дедом живела у трошној кућици покрај млина. И поред силног посла у којем је помагала свом деди како би се прехранили, успевала је да након напорног дана, са највишег прозора старог млина, дозна да ли су мештани пронашли лек риђем човеку. Ања је највише од свега волела да посматра излазак сунца. Сваког јутра би, на скровитом пропланку изван села, дочекала прве зраке весника новог дана и уживала у његовој златној измаглици. Једне вечери, пре него што је заспала, одлучи да сутрадан на своје омиљено место поведе још неког.
Хук сове губио се у крошњама високих храстова док су се под њиховим гранама Ања и њен сапутник приближавали тајновитом пропланку. Тамноплаво небо почело је да поприма прве зраке светлости, који Ању и риђег човека затекоше како једно до другог седе на деблу старе букве, која је на том месту одвајкада. Желећи да покаже свом риђем пријатељу да није сам, девојчица га ухвати за руку баш у моменту када први сноп светлости обасја читав крајолик. Истог трена риђем човеку израстоше и уши и коса, појавише се очи, нос, уста, проструја крв у жилама и цело његово биће испуни се животом, јер у том трену, када зрак сунца обасја њихове додирнуте руке, риђи човек беше прихваћен онакав какав јесте.
Никола Пепић