У тамној води реке огледала су се зелена дрвећа која су се више нагињала ка њој. Због њиховог зеленила и вода је добијала зелену боју помешану са наранџастом бојом сунца, које се тек успињало на плаво небо. У даљини се налазио стари млин који је одавно престао да ради. Сада је своје рушевине огледао у дубоком кориту реке која је дуго протицала поред њега и чије је много воде испратио. На другој обали, на стази поред саме реке, седела је на клупи девојчица. Своју одећу је одавно прерасла, била је прљава и поцепана, плава коса рашчупана и прљава, а очи су уплашено гледале дубоку реку и плаво небо. Ни реци се није видело дно, ни небу крај. Девојчица је тихо и намрштено гледала у реку, па у небо. Никог нигде није било. Није се чула ниједна бубица, птица, ни људски глас. Као да се јутро није будило, као да је читав свет стао и пустио је да она сама одлучи шта ће урадити – хоће ли се препустити реци и потражити њено дно, или устати и борити се да дохвати своје парче неба.
Била је гладна, уплашена и, иако је било лето, ноћ је била тако хладна. До сада није доживела да остане целу ноћ напољу. Увек је ушушкана у свом топлом кревету падала у сан и слушала певушење своје мајке. Ноћас је склупчана лежала на клупици поред реке, преплашена да би заклопила очи, а камоли заспала. Откад је њена мајка отишла, није готово ни спавала. Лежала је склупчана у свом кревету, откривена и жељна мајчиног гласа и тихог певања. У почетку је слушала свог оца како јеца у суседној соби, а онда је слушала свађања њега и његове нове жене. Иако јој је отац рекао да је Емина њена нова мајка, она је никада није прихватила. Еминине руке нису биле нежне као руке њене мајке, уста нису имала осмех већ су била чврсто стиснута, а из очију су севале муње. Када њен отац није био код куће, стално је добијала батине од Емине, а, када би отац дошао, Емина се трудила да не виче много на њу, иако је њено лице показивало колико јој смета.
Сада, док је гледала у зелена дрвећа преко пута реке, мала девојчица се сећала јучерашњег дана. Емина је испратила њеног оца на дводневни пут, а онда је и она сама отишла негде. Девојчица је остала сама у својој соби и гледала кроз прозор. Прво је одгледала оца, који јој је само махнуо из дворишта када је требало да уђе у ауто, а онда и Емину,која се није ни осврнула на њу. Девојчица је затим пришла розе ковчегу поред кревета, у коме је још њена мајка оставила њене ствари које више није могла да носи. Када га је отворила, осетила је диван мирис јасмина и одмах се сетила своје мајке и њених предивних хаљина, огрлица и елеганције којом је одисала. Потражила је своју розе хаљиницу коју јој је мајка купила за њен четврти рођендан, обукла ју је, иако јој је одавно била малена, и изашла из куће. Пошто су главна врата била закључана, мала девојчица је отворила прозор у дневној соби и изашла напоље. Када се спустила до краја улице, докле се иначе возила бициклом, више није знала на коју страну да крене. Стајала је на раскрсници неко време и онда скренула лево. Бар јој се тако учинило да је тамо ишла када би се са мајком одвезла до града, ишла у посластичарницу на сладолед или колач, затим у парк и опет назад кући. У вожњи је заједно са мајком седела на задњем седишту и слушала је како јој прича бајке, а њихов возач возио смирено и повремено се умешао како би додао неки коментар или своје мишљење када би мајка завршила са причањем бајке.
Девојчица је ишла право, па скретала час лево, час десно, у једну, па у другу улицу, све док није дошла до реке. Тада је схватила да није стигла ни до посластичарнице ни до парка. Села је на клупу и гледала у плаву воду. Када је пала ноћ, легла је на ту исту клупу, схвативши да се изгубила и да ће ноћ провести напољу, ван своје собе која је мирисала на њену мајку и била пуна успомена из раног детињства. Целе ноћи ока није склопила, ослушкивала је и трзала се на сваки звук и шушањ, а, када је јутро свануло, села је као што је седела и синоћ кад је дошла и остала непомична и загледана у воду.
Сада, док је тако седела и гледала час у воду, час у небо, из даљине је чула кораке. Ти кораци су прво били веома тихи, скоро неприметни, а онда све јачи и гласнији. Девојчица је брзо устала са клупе и осврнула се у правцу одакле је чула кораке. Ово ће бити прва особа са којом ће проговорити откако је отишла од куће. Прво што је помислила је да су је отац и Емина нашли, да ће је сад одвести кући и закључати на тавану. Од те помисли се страшно уплашила и сва се стресла. Међутим, када се окренула, видела је да то нису ни њен отац, ни Емина, већ нека жена која је носила два велика, празна балона за воду. Када јој се приближила, девојчица је видела да жена носи опанке, сукњу и кецељу извезене народним мотивима, белу кошуљу, такође извезену, на глави је имала шарену мараму, испод које је вирила црна коса, на уснама је имала широк осмех који је прелазио на плаве очи. Девојчица јој узврати осмех, а жена је упита ко је и шта ради поред реке овако рано, и то сама.
– Ја сам Магдалена – представи се девојчица тихим гласом и не одговори зашто је сама.
Жена из њених очију откри колико је уплашена и да је вероватно побегла од нечег страшног. Како би је охрабрила, и она сама се представи, рече да се зове Марија и да јој је драго што је упознала тако лепу девојчицу.
– Овде долазим сваког дана како бих узела воду са реке и однела је кући. Живим у селу изнад оног старог млина. Затим одем кући, нахраним животиње, спремим доручак и са мужем одем у поље. У селу увек има посла, никад не можеш да одмориш.
– А какве животиње имате? – упита девојчица и учини јој се да је ова жена веома занимљива.
– Ох, свакакве! Краве, кокоши, гуске, овце и козе. Сигурна сам да би ти се допале. Да ли би хтела да пођеш са мном и да их видиш? – упита је Марија опрезно. Није хтела да се Магдалена уплаши ње и помисли да жели да јој науди. Схватила је да су јој већ довољно наудили.
– Да, волела бих – одговори Магдалена одушевљено.
Марија напуни балоне водом, и заједно се упутише према млину. Прешле су мост изнад реке, прошле поред млина и упутиле се старим путем кроз село и у разговору су сазнале много једна о другој.
– Ти си веома лепа девојчица. Како бих само волела даимам такву ћерку као што си ти – почела је Марија, али као да је више причала за себе него Магдалени.
Њене очи су лутале по небу, лутале су по путу, а онда се зауставиле на дрвету које је на крају пута високо пружало своје гране.
– Погледај ово дрво како је високо, као да и оно тражи нешто од неба, од бога, од неке свемогуће силе. Та сила и тај бог мени нису дали моје мало чудо за којим тако много чезнем. Одувек сам замишљала да ћу имати једну такву девојчицу као што си ти, али је никад нисам добила. Мој муж и ја немамо никог другог у животу, никакве родбине, једини ослонац у животу смо ја њему и он мени. Никада се нисмо ни на шта жалили ни тражили превише, само смо хтели једно дете које ће нам донети радост у животу, и баш та једина жеља нам није испуњена.
После неколико тренутака ћутања, Магдалена се окуражи и проговори:
– А ја сам, тета Марија, остала без своје маме. Она је отишла, преселила се код анђела и Бога. Тако ми је тата рекао. Али ја не волим што је отишла. Више нема ко да ме увече покрива и чита бајке пред спавање. Више не идем у парк да се играм са другом децом. Знаш ли да смо моја мама и ја ишле сваки дан на колач који је правила тета Љиља, мамина другарица? Недостаје ми и тета Љиља, али ми више недостаје мама. Знаш ли да је она имала посебан мирис, и ја мислим да је она тај мирис узела од тог анђела код ког је сад отишла? А зашто је она отишла код њега, зар сам ја била тако лоше дете? Могла је и код мене да буде, ја бих била добра. Моја нова мама коју ми је тата довео, Емина, сад каже да сам ја много ружна и неваспитана. Није као моја мама. Мама ми је увек говорила да сам као добра шумска вила. Емина увек виче и често ме јеударала. Једном ме је гурнула тако јако да сам пала на мамин ковчег са њеним стварима. Глава ме је после много болела, а тата је дошао увече и само ме пољубио. Да је моја мама била ту, она би ми ставила марамицу на чело,као што је урадила кад сам пала са бицикла – Магдалена ућута, спусти поглед и настави да хода поред Марије.
– Срећо мала, ти си најдивније биће које сам упознала, и твоја мама је била у праву када је рекла да личиш на вилу. Та Емина је зла вештица, покварена и безобразна. А вероватно је и ружна.
Марија покуша да насмеје Магдалену, али ни једној ни другој није било до смеха. Марија није могла да верује да постоје такве особе које ће повређивати једно мало, беспомоћно дете које је тек остало без мајке. Још више је кривила њеног оца за ког јој се чинило да је један слабић, немоћан да заштити своје највеће богатство и једино што му је остало од његове покојне жене.
Тако причајући, након петнаестак минута пешачења њих две су стигле до куће где су живели Марија и њен муж. Била је то мала кућа, окречена у бело, налик на многе у селу, са великим двориштем по коме су шетале кокошке и мали пилићи, бели као грудве снега, а из дна дворишта чуло се мукање крава и мекетање коза. Магдалена је одушевљено гледала по дворишту и после дужег времена коначно се смејала. Марија је видела да је учинила добру ствар и да је пружила девојчици мало радости.
– Хајдемо унутра, сигурно си гладна – позва је Марија и пође у кућу, а Магдалена пође за њом.
Кућа је имала две спаваће собе, дневну са кухињом и мало купатило. Била је намештена старински, али била је веома уредна и чиста. Из свих соба осећао се мирис босиљка, а у дневној на шпорету крчкао се пасуљ. Марија је оставила у једном углу балоне са водом, па је почела да поставља доручак. Поставила је тањире и хлеб, па се наједном зауставила и погледала Магдалену. Тада је схватила да Магдалена носи хаљиницу коју је давно прерасла и виделада јој је коса рашчупана.
– Дођи, даћу ти једну моју хаљину коју сам носила када сам била као ти и очешљаћу те.
Десет минута касније, Магдалена је носила белу хаљиницу са ситно навезеним цветићима на рукавима и црвеном машном на струку, а коса јој је била очешљана и везана у два репића.
– Хвала, тета Марија! – рече Магдалена и загрли снажно сада већ своју блиску пријатељицу.
– Не захваљуј ми, душо, немаш на чему – одговори Марија, а низ лице јој потече једна суза.
У том тренутку отворише се врата и у собу уђе један човек. Збуњено погледа Магдалену, па онда Марију. Био је то Раде, Маријин муж – висок, снажан човек тамније путиса великим црним брковима. Његове руке нису биле неговане као руке Магдалениног оца, већ су показивале тежак живот једног сељака и његов напоран рад.
Магдалена је стајала уплашено, збијена уз Марију, а Марија се брзо прибра и представи му Магдалену. Објасни му где ју је нашла и исприча све оно што је Магдалена испричала њој. На крају додаде да не жели да врати Магдалену код тих гадних људи и да ће учинити све како би Магдалена остала заувек са њом. Наравно, ако се Магдалена слаже. Марија је причала брзо и све је рекла у једном даху, тако да су се и Магдалена и Раде изненадили њеној одлучности. Раде се након неколико тренутка повратио, када је примио све информације и промислио, па је гледао час Марију, час Магдалену. Пришао је Магдалени, клекнуо поред ње и пружио јој руку.
– Ја сам Раде, драго ми је што си мој гост, Магдалена, и као и моја жена, и ја бих волео да останеш да живиш са нама – рече Раде, а Магдалена га загрли чврсто.
Марија се расплака и загрли их обоје. Овако загрљени изгледали су као права породица. Марија и Раде су коначно остварили свој сан и добили разлог због ког ће живети и за који ће се борити. Њихов живот је имао превише разочарења, а Магдалена је заиста изгледала као светло на крају њиховог мрачног тунела.
Међутим, живот није бајка са срећним крајем и реченицом: „Живели су срећно до краја живота”. Често судбина доноси оно чему се људи најмање надају да ће им се догодити, или баш оно што не желе да се деси и оно за шта моле бога да их поштеди. Тако се и Марији и Радету десило баш оно од чега су бежали целог живота. Њихово светло на крају тунела било је, у ствари, само један мали свитац који је ушетао на тренутак у њихов живот и онда се изгубио, баш онако како долазе и нестају у топлим летњим ноћима и онда опет нестану на крају лета, а онда ноћи постају мрачне, хладне, пуне кише и магле. Људи тада размишљају како да угреју своје домове, а на свице забораве и не размишљају где су се они склонили током тих хладних дана. Ипак, ту иза млина, поред дрвета које се високо уздиже ка небу, један дом није довољно топао, није прави дом, а они који су били и остали у њему данима и ноћима размишљају о свом малом свицу, где је и шта ради, где се склонио од ветра и кише, да ли се смрзава као оне летње ноћи на клупици поред реке или му је топло у нечијем наручју које мирише на анђеле.
Ивана Стојановић