Sedeo je u trećem redu do prozora – Zoran, lepi dečak; vaspitan, ljubazan. Muževan na neki nežan način, džentlmenski; pravi mačo. Prvi je proneo „frulice” u školu, „prens de gal dezen”. I stajale su mu prinčevski. Nosio je džempere pastelnih boja. Drugi dečaci imali su sivu trikotažu iz „Kadinjače” u Požeškoj ulici. Na času je…
Категорија: PROZA
Svetionik na Nenadovom visu (Radica Gavrilović)
Na Nenadovom visu kraj Crkve Svetoga Đorđa Matija je često dolazio, pokušavao je da zaboravi Afroditu i njenu malu baštu bogova gde ona i njen Apolon caruju. Poput strela pogađale su ga njene reči: „pogledaj kako je lep, lep kao Apolon”. „Samo da Mesec obasja kraj, reči će tada manje boleti”, pomislio je dok su…
БАЈКА О РИЂЕМ ЧОВЕКУ (Никола Пепић)
Некада давно, у селу на ободу краљевства, живео је један риђи човек који није имао ни очи ни уши. Није имао ни косу, тако да су га условно звали риђим. Он није могао ни да говори, јер није имао уста; ни нос није имао. Риђи човек није био омиљен међу житељима села. На забаве и…
После рата (Анђела Панић)
„Откад се вратио из рата, сваку ноћ сам мокар”, рече јастук икони која годинама стоји на истом месту скупљајући прашину. Она му одговори да би волела да је на његовом месту, јер од прашине једва да може угледати остатак собе. „Откад је дошао из рата, погледао ме је само једном, а дотад је сваки дан стајао испред мене”. „Морамти…
Selena i Endimion (Jovan Đorđević)
Mesec se nije pojavljivao već nekoliko meseci. Ljudi su bili zbunjeni. Bilo je dovoljno sunčeve svetlosti da obasja jednu stranu Meseca, ali Mesec je uporno imao dve tamne strane. „Čemu ovo, Selena?”, pitao je ljutito Zevs. Munje se iznad Panteona nisu zaustavljale. „Koliko vremena je prošlo, a Vi još niste probudili Endimiona. Tražila sam mu…
Izgubljeni dani #3 (Nikola Đorđević)
(„Put Crvene gospe”) Prašina koju je dizao vetar zaklanjala je pogled ka ulici kroz koju sam prolazio. Pri kraju grada, blizu zapadne kapije, bilo je nekoliko ovakvih ulica. Ljudi su ih zvali ulicama „crvenih svetala”, mada su svetla retko kada zapravo bila crvena. Redovi dvospratnica, sa crvenim zastorima koji su i bacali tu nijansu, pogotovo…
Svetlo ekrana (Mirjana Dimitrijević)
U jednom stanu na trećem spratu zgrade mlada ženska osoba grize nokte u očajanju. Povremeno trlja vrat i zabrinuto uzdiše. Osvrće se oko sebe, iako je sama, i strepi od poziva na mobilni telefon. Malopre je bezbrižno lutala prstićima po njegovom ekranu, u potrazi za zaboravom. Kazaljka na satu ide napred, vreme teče bez povratka. Već je osam časova uveče i očekuje da čuje…
Međuvreme (Miloš Mihailović)
Ne pamti kada je poslednji put bila na tvrđavi, ali ove tople letnje noći nešto ju je nagnalo da dođe. Izula je štikle i, ponevši ih, krenula se uspinjati stepenicama. Izlomljeni, zagrejani kamen prijatno joj je grejao otvrdle tabane dok je koračala. Sama za sebe, svetlost lampica postavljenih duž zida jedva da bi bila dovoljna…
Магла (Ивана Стојановић)
Поноћ је. Тишина успаване двоспратнице обавила је сваки њен празан кутак. Једино је становница ове куће била будна. Њој тишина није могла ништа. Штавише, много више јој је сметала бука ван њене куће. Са свих страна су се чули ватромети, петарде, трубачи и људски гласови. Бадње вече је и све породице славе. Све сем њене….
СВИЊА И КРОМПИР (Страхиња Костадиновић)
Подргеван кромпир ни свиње не једу. Он, и не знајући за дух ове сентенце, ништа није подгревао. Врло неекономично, сигурно би се рекло у ово време оскудице. Свакога дана бацао би значајну количину хране, будући да је на његовом столу увек било јела довољно за двоје. Колико год да је мерио намирнице, што по разним…