DEČAK S OSMEHOM (Radmila Vojinović)

Sedeo je u trećem redu do prozora – Zoran, lepi dečak; vaspitan, ljubazan. Muževan na neki nežan način, džentlmenski; pravi mačo. Prvi je proneo „frulice” u školu, „prens de gal dezen”. I stajale su mu prinčevski. Nosio je džempere pastelnih boja. Drugi dečaci imali su sivu trikotažu iz „Kadinjače” u Požeškoj ulici.

Na času je odgovarao tiho i polako, ali sigurno i tečno. Profesore je vređala njegova urođena opuštenost, kao da im je kvario igru u kojoj su nas hvatali nespremne i isprepadane. Njegov šarm bio je prirodan, prosto je zračio. Uvek je svojim osmehom sticao naklonost devojaka i odanost drugara. Međutim, kao da je pokušavao da svoju izuzetnost i jedinstvenost umanji. 

Bio je istančanog ukusa, govorio je zanosno o knjigama. Čak i kada knjige nemaju jasnu ideju, ponašao se prema njima sa nežnošću i pažnjom. Osećao se sigurno u svetu ograđenom koricama knjiga. Ali i mi smo bile začarane i opijene magijom i tajanstvom reči. Bile smo zaljubljene u uštogljenog gospodina Darsija, spremale se sa Natašom Rostovom na prvi bal. Dok smo mi priželjkivale da otkrijemo čar kalvadosa na nepcima (jer su to pile Remarkove heroine), Zoran je za to vreme probao gorki talog sumnje penjući se sa Kišom na „Mansardu”.

Pričalo se da je njegova kuća na Brdu bila stecište ljudi iz različitih stvaralačkih krugova. 

– Da li je zbilja tako lepa? – pitala sam ga jednom za poznatu glumicu i malkice pocrvenela. – Čuli smo da su tamo svraćale gradske cure nestvarne lepote. 

– Ti si lepša – rekao je Zoran i poljubio me u „une meche de cheveux”. Ceo veliki odmor sam držala šiške da mi se poljubac ne odlepi. (Sele bismo na stepenište, okačile se o njega kao grozdovi, dok nam je prevodio pesme koje peva Adamo.) 

Njegova mama je na vratima sa šampanjcem u visokoj čaši dočekivala goste, a naše mame su mirisale na cimet, ljuštile paprike za ajvar, imale „hladne trajne” i štepane haljine iz Italije. Kuće su nam u to vreme ličile jedna na drugu. Odisale su urednošću i toplinom. Na prozorima se rascvetale muškatle, u kući se nalazio kombinovani nameštaj kupljen u „Jugodrvu”, dva kauča i vitrine sa visokim sjajem. Na stolu heklana šustikla i činija sa veštačkim voćem. Na policama gondola iz Venecije i knjige, sabrana dela kupljena preko sindikata, na rate. U našim kućama vladali su strogi zakoni pristojnosti i reda. Nedelja, beli uštirkani stolnjak, pile i krompir iz rerne. Tačno u dva. Bile smo dirljivo poslušne.

Ipak, naša generacija odrasla je na ideologiji levice. Većina nas prezirala je sjaj i raskoš aristokratskog duha. 

Jednom je odbio da odgovara lekciju koju smo morali da naučimo napamet.

– Zašto? – pitao je – Tim suvoparnim i od preterane upotrebe izbledelim frazama čine svoj predmet dosadnim.

– Zapanjujuće! – rekla je profesorka.

Zoran je izgledao neizmenjen, ali erupcija reči i energije plavila ga je kao plimski talas. Branio je svoje ideje.

– Učaureni profesori načinili su od škole tvrđavu u kojoj su oni neprikosnoveni gospodari, ne dajući da svetlost i život prodru unutra. Ko proviri preko zida biće kažnjen… Kako se zovu te norme kad na ulazu devojkama mere dužinu suknje? 

(Taj zadatak pripao je časnom i dobrom profesoru matematike. Glava mu je bila crvena kao karanfil – malo od stida, a malo od zanosne igre vitkih, dugih nogu gimnazijskih manekenki. Prva u tom redu bila je Zoranova sestra, prekrasno okato stvorenje, u vrtoglavom miniću, rasute, slobodne kose; svoja i slobodna.)

Zoran nam je ličio na usamljenog musketara u borbi koja je unapred izgubljena. Onda nam to nije izgledalo nimalo viteški, neprijatelj je bio nadmoćan. Sedeli smo zaplašeni i zbunjeni, pogleda uprtog u vrhove cipela, dok su nam pečati stida izbijali po licu. Niko nije rekao ni reč. 

Zoran je ućutao i sav utonuo. Osećali smo da je to uradio radi nas, da nas oslobodi sumnje i poniženja. Bio je kraj školske godine. Svako se borio za sebe. Ipak, taj sramni pristanak svih nas: mene, Vesne, Anđe, Žane, Svetlane, Jasne, Dragane, Goce, Marije, Milice i ostalih, odnele smo zauvek na duši. 

Kroz otvorene prozore učionice dopro je lepet krila nekih ptica. Progutalo ih je prostranstvo tamo gore. Sunce je napustilo vrhove topola i polako tonulo u meke oblake sutona, iznad Makiša. Sedeo je mirno, malo posramljen, ali ne i ljut. Imao je dar za koji smo mi bolno osećali da ga nemamo. Osmehom se izdigao iznad svega – onim osmehom kao kad se cvet na suncu otvori.

Samo, mnogo kasnije smo naučili da se to zove jak, veoma jak karakter. I malo tvrdoglavost.

Zoran je dobio ukor i isključen je iz gimnazije nekoliko dana pred maturu. 

Kako ga je život terao da lomi horizonte, odlazio je sve dalje, još dalje. Sve je manje razumeo svet i mogao da se uklopi. Nije bilo načina da se pomiri sa svetom. Tražio je odgovore, bespomoćan, osetljiv, zbunjen, povređen. Tada nismo mogli znati dubinu mraka u koji je padao. 

Milica kaže da tog dana, kada je sagoreo u svojoj žudnji i odleteo u sazvežđe Oriona, kao da se rasuo zlatni prah.

Ostala je samo neka seta, urezana, kao ime na klupi u dvorištu naše gimnazije. 

Biografija:

Radmila Vojinović objavlila je prve radove još u školskim časopisima. U gimnaziji je dobila „Oktobarsku nagradu” Grada Beograda za literarni temat.

Njene ljubavne priče našle su se na ženskim stranama magazina „Bazar” i „Nada”, kao i u književnom časopisu „Savremenik”.

Učestvuje na međunarodnim konkursima gde dobija priznanja i pohvale (Udruženje pisaca „Zenit” iz Crne Gore, Kulturno društvo „Zlatna reč” iz Beča, Udruženje nezavisnih pisaca iz Beograda i drugi). 

Izdala je četiri zbirke kratkih priča: ,,Slatko od dunja”, „Ispod dva neba”, „Priče od čudesnih reči” i „Kapija”. Živi i stvara u Beogradu.

Naslovna fotografija: Unsplash