Прва награда на овогодишњем, 57. Октобарском ликовном салону у Лесковцу, додељена је Андријани Антанасијевић, за уметничко дело Дно, једногласном одлуком жирија. Стање културе је непресушни извор инпирац ије младе уметнице, чија дела носе снажну поруку и могу се тумачити као крик савреме уметности која провоцира рецепијента да се пробуди и дела. Изложба јесењег салона је најстарија…
Месец: октобар 2019.
Читав се свет затварао у шуме ( Александра Стојиљковић)
Судим нам Судим нам по огорчености коју имамо за свет Судим нам Судим нам Да суд буде поређење (Назвали га ви песимизмом) Јесте исто Колико је ко удаљен од себе Судим нам Судим нам по загрљајима огољеним гола Судим нам и стењем што се боље није пресудило Колико је ко дао за другога Судим нам…
Само ће људи са снегом у очима разумети бол кад крене да се топи (Aлександра Пејић)
Како је то лепо некоме бити књига Бити нечија књига Бити књига Како је то дивно кад те неко чита И смисао обликује својим постојањем Бити некоме оно што он у теби види Бити књига Како је то чудно кад те неко држи на полици Брише са тебе прашину Подвлачи у теби цитате, Прочитана књиго…
У стварност гурни ме! Ко може у томе да те спречи?(Јелена Живановић)
Дукати Кристална кап, о коју се до пре неки час огледнуше стотине униформи зелених, које су ратови превели. Дотле! До те Недођије пусте, туђе и ничије. Пртећи белину језиву, дукати српски, расуше се се међ гњило хира вишег. Остављајући последње збогом, за њихове матери српске, стављајући прсте на изгубљену младост и часни…
Где колапси своје мачеве укрштају (Јована Ђокић)
Музика на радију И онда сазнаш. Да праве љубави нису суђене. Да је срећа пролазна попут годишњег доба. И да после ње остаје кап црног вина и по која суза низ образе. Туга коју волиш део је тебе. Ватра на коју се опечеш. Жар који волиш. Ожиљак који носиш. Писати о греху из прошлости и…
Have I ever passed you by? Have you waited ever since? (Nevenka Balanesković)
THAT MORNING’S BEAUTY Tamely and softly walks the morning Over the blades of endlessly green grass. It left the night and me scorning the sorrow which will never pass. It was the dweller beyond the colour, for years and centuries forgotten, frozen in the lakes, dark and polar, but suddenly in your eyes…