Јако лупање пробудило је Одбеглу из постпразничне депресије.
‒ Одбегла, страшно ми је жао што ти сметам док скупљаш снагу да раскитиш јелку, али… ‒ почиње усплахирено и ознојено ‒ …али, прошао је први фебруар!
‒ Па, шта?! Ја ћу да тугујем колико ја хоћу! ‒ рече она малкице нервозно, јер су јој се већ вилењаци замерили са тим поимањем времена. Сваки пут кад устане у 12 ч, они јој уместо ʼДобро јутроʼ намерно кажу ʼДобар данʼ. А њој је јутро кад она устане, то се добро зна! Елем, да наставимо причу…
‒ Не то, Одбегла… ‒ поче он да се вади ‒ хоћу рећи да је већ 14. фебруар близу, и 8. март, и њен рођендан, и вазда неке прославе и годишњице, и… и… и …
Одбегла је ухватила Деда Мраза, таман кад је кренуо да пада у несвест. Накљукала га је колачима и млеком и довољно повратила у живот да јој каже…
‒ Направи ми, молим те, неки леп поклон. Јер, колико год ја не славио то Валентиново, она воли све те посебне датуме, …она ми је најлепши поклон дана. Заслужује један посебан поклон од мене.
Одбегла никада није видела Деда Мраза тако искреног и нежног. Иако је била још љута због оног присвајања Мике Антића, и због тога што је дао да га прате они штребери из Гугла… Одбегла је засукла рукаве и направила нешто што најкраће каже ‒ љубав!
А како је реаговала Баба Мразица, сазнаћете ускоро!
Анастасија Цвијановић