U jednom stanu na trećem spratu zgrade mlada ženska osoba grize nokte u očajanju. Povremeno trlja vrat i zabrinuto uzdiše. Osvrće se oko sebe, iako je sama, i strepi od poziva na mobilni telefon. Malopre je bezbrižno lutala prstićima po njegovom ekranu, u potrazi za zaboravom. Kazaljka na satu ide napred, vreme teče bez povratka. Već je osam časova uveče i očekuje da čuje…
Категорија: PROZA
Љубавни јади Деда Мраза
Јако лупање пробудило је Одбеглу из постпразничне депресије. ‒ Одбегла, страшно ми је жао што ти сметам док скупљаш снагу да раскитиш јелку, али… ‒ почиње усплахирено и ознојено ‒ …али, прошао је први фебруар! ‒ Па, шта?! Ја ћу да тугујем колико ја хоћу! ‒ рече она малкице нервозно, јер су јој се већ…
Međuvreme (Miloš Mihailović)
Ne pamti kada je poslednji put bila na tvrđavi, ali ove tople letnje noći nešto ju je nagnalo da dođe. Izula je štikle i, ponevši ih, krenula se uspinjati stepenicama. Izlomljeni, zagrejani kamen prijatno joj je grejao otvrdle tabane dok je koračala. Sama za sebe, svetlost lampica postavljenih duž zida jedva da bi bila dovoljna…
Магла (Ивана Стојановић)
Поноћ је. Тишина успаване двоспратнице обавила је сваки њен празан кутак. Једино је становница ове куће била будна. Њој тишина није могла ништа. Штавише, много више јој је сметала бука ван њене куће. Са свих страна су се чули ватромети, петарде, трубачи и људски гласови. Бадње вече је и све породице славе. Све сем њене….
СВИЊА И КРОМПИР (Страхиња Костадиновић)
Подргеван кромпир ни свиње не једу. Он, и не знајући за дух ове сентенце, ништа није подгревао. Врло неекономично, сигурно би се рекло у ово време оскудице. Свакога дана бацао би значајну количину хране, будући да је на његовом столу увек било јела довољно за двоје. Колико год да је мерио намирнице, што по разним…
Aна (Миљана Цветковић)
То је то. Ускоро ће све бити готово. Коначно ћу се ослободити ових болних окова и почивати у миру. Пуштам да ми последњи поветарац зањише косу и погледам светла града који ће ми, признајем, ипак недостајати. Одувек сам волео свој стан и ову високу зграду одакле могу све да видим, ни не слутећи да ћу…
Muzej voštanih figura (Aleksa Kostadinović)
Tiskao sam se ispred zgrade muzeja, probijajući se kroz lavinu znatiželjnih ljudi i gladnih novinara koji su jurili da se pre svih dokopaju parčeta ove naizgled sočne priče. Naslovi su bili bombastični, sačinjeni od kojekakvih izmišljotina o događaju, usled nedostatka pravih informacija o dvostrukom ubistvu koje se prethodne noći dogodilo u muzeju. Svi oni sada…
Šta da radiš kad ne znaš šta da radiš ili kako je nastao „Žirko crvene boje”?
Kad je reč o ostvarivanju svojih snova, Odbegla je znala da je fora u tome da ne misliš mnogo i da uradiš prvu stvar koja ti padne na pamet. Pošto joj je doslovno pao žir na glavu, jedne večeri dok se vraćala sa klizanja sa belim medvedima, sela je i napravila ukras „Žirko crvene boje”.
Šta da radiš kad staješ sam sebi na žulj i izmišljaš probleme ili kako je nastao ukras „Mini Maus”?
Pre neki dan Odbegla je odlučila da će postati Volt Dizni kad poraste. Nema veze sto je pomoćnik Deda Mraza! Jedna profesija ne isključuje drugu, to je jasno kao dan. Isključuju nas samo izmišljeni problemi i prepreke koje dolivamo da džigljaju. Stalno je ponavljala: „Samo ne znam kako da mi izrastu brkovi! Gde da nađem…
Часовник (Јелена Коцић)
Ускршње јутро, почетак априла, рано пролеће. Понеки сунчев зрак стидљиво се јављао након кишног јутра, пробијајући се кроз облаке. Одавно је време да започнем дан, али сам и даље била мрзовољна. На зиду је било много урамљених фотографија, постера, слика, и једна белина где је некада стајао сат, а сада само рупица која је остала…