Категорија: POEZIJA

Nemam te u sjaju, jasno na javi Ni u bajci, ni u obrasloj travi. Izgubio sam te u svetlom danu I tiho oronuo u najtvrđem snu. I dok trunem u vrtlogu tame, Sećam sebe na stare dane: Kada je osmeh tvoj bio šareni svet, A dodir usana svilenih za mene svet. Kad smo šetali poljem…

Avgust, još jednom  Sumrak se oštri na sečivima borova, opet će proburaziti stomak horizonta.  Samoizdaja dana, kad svaka prostorija u stanu postane čekaonica. Ubeđen si, radio će se uključiti sam od sebe, zatrpati prostor vestima o odlascima. Polako prilaženje prozoru suptilna je metafizika, proveravanje, tek ponekad i čekanje, posebno sredinom avgusta, kad zjapi sparina dana poput usta senilnog starca. Znak da postoje sećanja, ali sve je manje reči i šta ćemo sada? Pod takvom kosinom svetlosti nekada sam se tokom sličnih dana polako pripremao za polazak u školu. Igla na vrhu šestara, kakofonija slova u čitanci. Danas strepnja ostavlja drugačije tragove, jato ptica u plavetnilu noći, svi ti kljunovi i krila, tačke sa zarezom, nizovi kodiranih poruka. Ima još parova, video sam na tuđim selfijima,  nerazmrsivo se prepliću prsti. Više ne brinem za predmete, iz njih će iscuriti senke. Avgust je lavirint, početak fuge. Kao da je interventna krenula na moju adresu. Dojava.  Isuviše mirne komšije. Daljinski bez baterija. Buket tupih olovaka u plastičnoj čaši. Tvoja majica na najvišoj polici ormana. Treći je avgust kako je nisam oprao. Sanatorijum   Pogled sa njegovog prozora bio je izlizani polaroid. Sfumato bar-kod bor-staza-bor-staza-ograda.   Svakoga dana Roršahove mrlje pokazivale su drugačija proročanstva, izlazile iz njega kao svaka istina, nevoljno i teško,…

Емоције У твојим очима огледа се пролеће, бурно и немирно, попут снажних емоција, које у себи имају моћ кинцугија. Акварел Сећања су присутна, неизбрисива, пуна трагова који скривају се у соби акварела. На зиду, бучним улицама, у тихим водама, сећања су заробљена у нашој соби акварела. Владавина страха Пишем вам о страху. Знате ли можда…

Ниси ти постојао.  Нисам ни ја.  Нисам ја дисала. А ниси ни ти.  Покушавала сам да те пронађем. Кунем се.  Јесам.  Тражила сам те у ходницима напуштених зграда, тражила сам те у смирају дана. Веруј ми, тражила сам те у шуштању опадајућег лишћа, у струни уличног свирача,  у стенама. Чула сам од неких људи да си ме тражио.  На степеницама, у магли, у разбијеној чаши,  тражио си ме на горким уснама,  у уснулим очима,  на перонима растајања,  на длановима огрубелих.  А онда је ноћ одсвирала ћутање.  Ноте су се играле мојом косом, мојим прстима и мојим минђушама. Голицале су моја стопала. Звецкала је тишина. Ћутање је подсећало на кораке. О, мили… Запевај ми… Гле… Одувек смо били МИ. Андријана Попадић

Предисторија  Дивне су успомене наших очева без гнева на звезде и Месец и његове мене, без страшних осећаја празнине и очаја, нимало кивне на даљине у цвату чудне. Дивне су, дивне. Ми били смо живи још некада давно када су нас снили кроз осећаје блудне што миришу незаборавно на љубав врелу и отисак шаке на…

Топлина   У продорној од тишине ноћи слике његовог земаљског починка испуњавају сви разговори које откупљујемо од речи   не знам да ли је починком откупљен твој бол   и када бих да удахнем твоје присуство предухитриш ме сопством милине која одасвуда долази   попут невидљивог дима и бешумних сенки   не знам да ли…

Prometej na pepelu   Ako, ako, smejte mi se,  Vi pokvarena gamadi crvljivog sloja,  Čija krv struji kao i moja, Ali ja nisam kao vi!  Smejte se jadnome Prometeju Ali nemate prava,  Krvničke zveri Dok vaše metalne ruke cede duše mojih braće i sestara,  Sve dete do deteta Čija krv struji kao i vaša,  Ali oni nisu kao vi.  Za njihove duše po trunka pepela Na mestu gde ste Nebesima pevali pesme, Ali Nebesa ne prihvataju ubice i decogube metalnih srca.  A vi, posmatrači, Glave lakoverne, Očiju razgoračenih od straha, Čuvajte decu kad već niste nas,  Jer je vreme kompromisa prošlo. A sećam se dobro, Jer stare rane ne idu nikad, Da je kamen gradio kule, A kule zatvor, A u zatvoru,  Deca. Pa i ja sam bio dete Nečiji sin, nečije dete, A to dete je mrtvo i ne zove se mojim imenom Koje ruši, pali i razara Pa i ja sam nekad bio dete U zatvoru jer sam bio Dete Ali dete koje nije vaše. Ali ljubavi još ima, a to je On,  On čije su ruke grlile i lečile, On što je čekao, on što nije trebalo da zna za krv među zidovima,  On koji je ljubav.  Pa neka mi…

СНОВИЂЕЊЕ Маштам о једном далеком пространству разливеном на ободима планинских врхова Маштам о сненим јаворима што их поветарац таласа Маштам о долини  коју само сликар може да наслика Маштам о слаткоречивости пастира док тумарам пропланцима Само је маштање дозвољено када деца чудесни свет истражују НА ДАНАШЊИ ДАН Хајде да замислимо  да смо тражили овај дан…

KAMENI LJUDI  Ipak ja htjedoh shvatiti tebe Možda ni sada ja ne znam te pute Kuda bi čovjek trebalo da krene Da vidi da čuje te kamene ljude Tražiti nešto to teško i nije Kad ono što tražiš ne okrene leđa Vidim te tamo u pijesku se igraš U zavjesi dima nekud se šetaš Nemoć…

ZABORAV Zaboravih se u tebi, Zemljo moja, Ponegdje tvrda poput kosti, što je oštre vjetrovi sa sjevernih brijegova i rijeke što i kamen vare, glačaju poput starih majstora u Bohemiji,  koji su znali u staklu upisati osmjeh dragane i prvi korak, onaj što će ti kršiti kosti, sve dok ih u prah stvori: od njega…