Топлина У продорној од тишине ноћи слике његовог земаљског починка испуњавају сви разговори које откупљујемо од речи не знам да ли је починком откупљен твој бол и када бих да удахнем твоје присуство предухитриш ме сопством милине која одасвуда долази попут невидљивог дима и бешумних сенки не знам да ли је било потребно рађање сунцокрета на камену и простирање зрака на свим местима густих шума и пећина ако и јесте нека те бол никада више не узноси путуј крај свих шума небеских ако се сретнемо у ветру, цвету или боји подај ми топлину присуства свог у продорној од тишине ноћи све телесности спавају читајући сонете за посрнуле и придошле путнике
Интимност На дну океана мешкољили су се лептири и нежно шапутали недалеко од мог уха моја плава коса није се вијорила у присуству малених летача пливала сам морски јеж миловао ми је руку док звезде чија је бистрина тмином била заклоњена позивале на размишљање о пресликавању интимности сакупила бих све успомене од којих сам направила врата села поред мирисног леша и певала у само једном тону једину на свету песму зазвонио је телефон тргох се и дођох из понора океана упитавши ко сте Ви? не волим њен глас ни интимност коју носи са цинизмом и неукусом она није попут лептира ни океана на дну океана мешкољили су се лептири и било им је гнусно слушати људске приче о малаксалости тела и пасивности духа и душа
У свему живи једна честица Хвала ти на тренутку који имам на простору у коме јесам на оброку који у миру припремам на стварима које поспремам на чулу вида којим опажам честице љубави на дару да седнем и пишем Теби и кроз Тебе на људима које тако неочекивано доводиш у мој живот ти људи су скромни, пажљиви, нежни, благи и елоквентни високи у разумевању и ниски у осуђивању то су људи које видим они осликавају блиставим присуством спокој и тихују крај океана плави су и дугокоси светлих очију, умереног хода дубоки у себи и кроз себе отворени и благи попут воде за свет Хвала ти на тренутку који имам и амбијенту музике у коме размишљам, говорим и сакупљам вештине из честица прошлости и самоће хвала ти када ме одвајаш од бића, животиња и ветра тада чиниш моје очи и дух трпељивим и тако сам мирна знајући да си веома близу, да те могу замахом руке кроз ваздух јасно дотаћи и омирисати иако ти још увек својства не знам
Јелена Љубеновић