Под велом Задојена сновима под велом маштања, лакше нацртам својој мисли лотосе. Даривам ливаду златом и сећањем на негдашње миомирисе. Огрезла кроз снове у опојне сцене неких прича с укусом сласним. Дан изјутрим, а залазак успавам трептајем страсним. Чашу немира испијам, док зрели плод свежином мами. Дочеках звездано поље над ружама. Чулима свим упијам истину, тишину испуњену и онда када смо сами....
Крај једне лажи Зарезујем оловку и премишљам се како почети крај. Празне ми очи, празан друм, непомична сам, морам да разазнам шта говори срце, а шта ум. Од снова шта је драже? Трезвеној глави – јава и данас. Јуче је било, сутра тек стиже. Трен овај живим с вељом муком. Частим се често опорим плодом. Вера у лепо ме к небу диже. Тамо пловим нестварним бродом. Писала бих, када бих имала шта смислено рећи. Сликала бих, али ми фале подлога и боје. Све ме више весели од овог жагора у глави. Мирне савести, без тежине плутам. Облик вечности бирам сама, печат утискујем сигурном руком. Закорачих у сопство, више не лутам. Преда мном се раздањује, разгрће се тама.
Плава песма Отвори очи и гледај унутар свог средишта, још једно сунце. Гледај свим својим чулима ,отвори срце, Покушај да разумеш маглу која ти данима обамрли дух мрви. Не, нема радости сем оне коју оживиш, коју посејеш, коју пошкропиш капљом крви. Узалуд ћеш чекати зору ако новом дану понудиш црну да њоме ти ширину погледа углиба. Испиши по пепелу жеља таласе, окупај се дугом, буди риба. Нацртај сан о плавом делфину и одагнај магле сиве. Обрадуј се и виле тада опет оживе. Муњом перунику мирисну олистај, Додај плаветну с латица, блистај. У неком претходном животу можда је и делфин плави угледао рађање сунца и радовање твог срца. Све је обрисало море новог битисања. У потрази за неким лепшим светлом и неким бољим светом, неста сећање, Таласи нежно скрише трагове На песку оста тек кључ за распознавање и очи делфина да те опишу. Осети моћ сопства унутар сваке ћелије светлог и светог ти соја. Отми се и буди своја...
Пролеће Чујем, пуцкета кора на дрвећу младом, листа. Рађа се изданак младог живота. Чујем зуј пчела и цветање мирисно. Пролеће ту је, блиста се лепота. Окупана блештавим бојама сред поља, удишем нектар напора земље меке. Видим савршенством се небо и земља припојили, зрацима се љубе док певају реке.
У ноћи пуног месеца пенушави сируп облио сенку загрљених шљива. Топи се слад с висина. У жени милост с пера белог анђела, једна звезда падалица што трагом исписује крај, гасне. У души мир, трен утиснут у жути жад. И само песник што лови лептире у ове сате касне. Вазнесење и пад.
Песме и илустрације Зорица Живановић