У том се оку скупио свет: проститутке, алкохоличари, наркомани, барабе, тетка из Немачке, један мост, мајка која чека, отац који пијан долази кући. Чудно је то око. у њему и политике има, веза преко кума и побратима, правих другова као степских орлова. Често ме плаши помисао да се не уклапам у његов свет. Ја, јагорчевина која губи свој мирис због смога градова и преслабих зрака. Када би дуже било будно, мене би грејало сунце које извире из његових зеница. Сунце под којим узри оно панонско зеленило у унутрашњем углу, које се таласа под ветром снова. Али, око често спава. Можда, јер воли да сања: Дунав, коње, маглу у долини, песму славуја и шарена јаја за Ускрс.
Измами га ноћ, па ме оставља без сунца. Мене, јагорчевину, која губи боју. А кад се пробуди, сањиво и безобразно, око у коме се скупио свет, насмеје се другим углом, оним у коме жубори плаветнило Јадрана, Бока жедна турске кафе, Дубровник горди. У њему се пробуде Костић и Десанка, па наступи поезија. То око је страшно као гробље у сутону. Од поднева постаје Северни пол, Сибир, Москва док ме посматра видим Кремљ у њему. Бојим се да ће наступити поплава, ако се отопи, па доприносим да буде леденије, молим пролеће да врати зиму, снегове планинске, да бисмо преживели. Када преживимо дан, оно заспи, а ја дуго размишљам о боји коју губим, а коју оно никада није имало. Размишљам и о тој боји коју оно нема, јер то око је шарено. Шарено као сеоска гробља. У њему свега има: проститутки, алкохоличара, наркомана, мајке која чека, у том шареном гробљу.
Александра Стошић
Насловна фотографија: Matthew Payne on Unsplash