Ход јелена кроз Долину јоргована Адреса цветних поља записана у вековнику прошлих дана, латица одлетела ниједна није лепота сада трепери и прави животни ореол. Сат се не чује застале казаљке пред анђеоским пространством тим река мелодију одмах преточила у ход јелена кроз Долину јоргована где остају игре боја актери познати, сунцем оквирени. Роса се на…
Категорија: POEZIJA
Трагом надања (Милица Шејић)
СРЕЋА Признај, драго ти је што си ме срео Признај, драго ти је што си ме срео, Иако овде, иако на трен, И одолео ниси дотаћи ми руку, Иако од додира њеног Не дрхтиш као пре. Признај, желео си раширити руке И мириса моје косе осетити чар, Пожелео си поново, признај себи, Да загрљај…
Tвоје обале далеке (Наталија Павличевић)
* Ја бих да украдем речи туђеДа их препишем самоЈа бих и да урадим нешто много луђеДа некако доспем до тамоАли напољу звезде гризуНоћ уједа и мрзнеПутеви се ређају у низуАли стопало неће да се дрзнеЖивим као огромна кукавицаНа дрвету у гнездуИмам покидана крила, ко бајаги птица,И скоро целу једну озеблу звездуА желим, о, колико…
Без длаке на срцу (Јеленa Марићевић Балаћ)
Вишнуова кћи У њима је јед, као јед змијињи, као глухе аспиде, која затискује ухо своје, Која не чује гласа бајачу, врачару, вјшту у врачању. (Псалам 58) Лежала сам мртва на одру, умотана у бели турбан. Док си ми љубио хладно чело, твој дах је оживео моју косу. Свака се влас уздигла на ветру и…
Трагови борбе посматрани кроз маглу (Јована Ђокић)
Микеланђело Око врата дах ране јесени, док за петама корачају хладне летње ноћи , и по која језа спушта се, спушта се попут Микеланђелове руке на скулптуру. Свуци одећу, да видимо ране, те које продиру кроз кожу, која је попут свиле и трња. Руке Микеланђела и тело то, тајне крију, то њихов пакт је. Археолошко…
Инвентар времена (Ивона Савић)
1. Како тон успева да будедругачији ноћу?Ноте су потпуно исте,људи који свирају су исти,али мрак доносиинвентар временакоје је далеко иза нас.Живе ли сви људииз прошлостииспод кревета?Чим се мрак искраде,пришуња,они скачу по креветуи јастукудок их ми не изаберемо.Навиру ли сећања наношењем ветракроз одшкринуте прозоре?Или је за све то кривамузичка нота?Шири се од ухадуж целог теладо ножних…
Сам мораш наћи своје путе (Саша Јочић)
СЛОБОДИШТЕ Видиш ли синко ове хумке чудне чујеш ли кости што су у смрти пиште душе предака наших увек су будне само их скрива вечно Слободиште У трену једном Усуд им животе узе знајућ зашто гину смрт им беше лака ваздигнути вером без иједне сузе беху диви са лицима јунака Предака твојих овде леже рахле…
Рембоов „пијани бродˮ са полупаном палубом од снова (Стефанија Брчић)
Није ми јасно Ево већ деветнаест година не схватам Зашто морам да живим по вашим правилима Па ви нисте створили свет Шта има везе што изгледам као плави анђео Ја бих да пушим марлборo дуги тач тамни И тетовирам бесмислице у припитом стању Иако не пијем Можда ми је животни сан Да гајим козе на Златару А не да завршавам школе Да не дајем испите Већ срећу и хаос сваком кога сретнем Не желим да будем фина према грознима Ма не желим ни на улици да им се јавим Већ бих да им саспем у једнo од лица Како ми њихова дволичност иде на живце Нећу да учествујем у испразним разговорима Хоћу да причам о самоћи која нас дави Правој љубави ако уопште постоји Звезданој прашини из које смо постали Или само да шћућурена ћутим у твоме загрљају Желим да штенцима покрај контејнера дам кору хлеба Или макар топао поглед Да у реченицама налазим скривени смисао Или да га смислим, ако га већ нема Да размишљам, размишљам, размишљам И опет ништа не схватим Или да правим грандиозне планове касно увече А онда се ујутру једва искобељам из кревета Жудим за искреном речју, иако је псовка За сузама, смехом, буком, бесом, А не лошим представама још лошијих глумаца Често зажелим и да будем амеба Па да се у неповољним условима (Који су код мене сваких пет минута) Зачаурим и пустим живот да пролази поред мене Чешће зажелим да будем птица А ви сте ми рекли да јe немогуће да добијем крила и полетим И било би фантастично када бих могла да Све бесове и туге давно закопане лопатом ископам из себе А не да покушавам да се изразим кроз стихове и строфе Иако ће они свакако бити погрешно протумачени Људи ће увек бркати оно што јесам Са њиховом идејом о ономе шта сам Стално ћу имати по неко кило вишка По неку даску у глави мањка Превише ћу причати, прегласно се смејати Ходаћу као руски тенк, а не француска дама Моје мисли ће бити превише црне А плеј-листе у телефону просто просте Знаће они боље како да живе мој живот Можда јер их подсећам на све прећутане истине Или све лажи изговорене себи у часовима ишчекивања…
Da li idem sebi ili odlazim od sebe? (Stefan TićMi)
Postoji neki jazz između nas na početku Bulevaraskrenuo sam levou sporednu ulicujer sam pokušao da izbegnemsusret sa samim sobomtu negde u centrugde često naletim na Stefana/stalno glumi svetlost nekakvui skuplja priloge za obolele od mraka/pa sam nakon skretanjaveć zašao u Godineiz kojih se ne mogu otrgnutikao mače iz dečijih ruku…uputio sam se ka kafani “Dah”nalazila…
Nasukan na brodolomu misli (Lazar Stanković)
LETNJA OMAMA Letnja omama, ti i ja govorim ti ono što želiš da čuješ magija na zadnjem sedištu auta Telo na telo, kulminacija Lukave usne, na vratu privezak Međusobna kleptomanija poljubaca Prazna boca, ne znam ko si, ne znaš ko sam. Mogu da ti ponovim, iako ćeš zaboraviti, Mada da ti priznam, nisam…