Није ми јасно Ево већ деветнаест година не схватам Зашто морам да живим по вашим правилима Па ви нисте створили свет Шта има везе што изгледам као плави анђео Ја бих да пушим марлборo дуги тач тамни И тетовирам бесмислице у припитом стању Иако не пијем Можда ми је животни сан Да гајим козе на Златару А не да завршавам школе Да не дајем испите Већ срећу и хаос сваком кога сретнем Не желим да будем фина према грознима Ма не желим ни на улици да им се јавим Већ бих да им саспем у једнo од лица Како ми њихова дволичност иде на живце Нећу да учествујем у испразним разговорима Хоћу да причам о самоћи која нас дави Правој љубави ако уопште постоји Звезданој прашини из које смо постали Или само да шћућурена ћутим у твоме загрљају Желим да штенцима покрај контејнера дам кору хлеба Или макар топао поглед Да у реченицама налазим скривени смисао Или да га смислим, ако га већ нема Да размишљам, размишљам, размишљам И опет ништа не схватим Или да правим грандиозне планове касно увече А онда се ујутру једва искобељам из кревета Жудим за искреном речју, иако је псовка За сузама, смехом, буком, бесом, А не лошим представама још лошијих глумаца Често зажелим и да будем амеба Па да се у неповољним условима (Који су код мене сваких пет минута) Зачаурим и пустим живот да пролази поред мене Чешће зажелим да будем птица А ви сте ми рекли да јe немогуће да добијем крила и полетим И било би фантастично када бих могла да Све бесове и туге давно закопане лопатом ископам из себе А не да покушавам да се изразим кроз стихове и строфе Иако ће они свакако бити погрешно протумачени Људи ће увек бркати оно што јесам Са њиховом идејом о ономе шта сам Стално ћу имати по неко кило вишка По неку даску у глави мањка Превише ћу причати, прегласно се смејати Ходаћу као руски тенк, а не француска дама Моје мисли ће бити превише црне А плеј-листе у телефону просто просте Знаће они боље како да живе мој живот Можда јер их подсећам на све прећутане истине Или све лажи изговорене себи у часовима ишчекивања…
Категорија: POEZIJA
Da li idem sebi ili odlazim od sebe? (Stefan TićMi)
Postoji neki jazz između nas na početku Bulevaraskrenuo sam levou sporednu ulicujer sam pokušao da izbegnemsusret sa samim sobomtu negde u centrugde često naletim na Stefana/stalno glumi svetlost nekakvui skuplja priloge za obolele od mraka/pa sam nakon skretanjaveć zašao u Godineiz kojih se ne mogu otrgnutikao mače iz dečijih ruku…uputio sam se ka kafani “Dah”nalazila…
Nasukan na brodolomu misli (Lazar Stanković)
LETNJA OMAMA Letnja omama, ti i ja govorim ti ono što želiš da čuješ magija na zadnjem sedištu auta Telo na telo, kulminacija Lukave usne, na vratu privezak Međusobna kleptomanija poljubaca Prazna boca, ne znam ko si, ne znaš ko sam. Mogu da ti ponovim, iako ćeš zaboraviti, Mada da ti priznam, nisam…
То је моје тужно племе, усуд нам је тешко бреме (Вељко Милановић)
Праоче, те питам, твари, тешко Луна док крвари што је гоне вуци тамни из сви’ они’ бајки давни? Зашто сузе, токе сјајне очи њене плачу бајне? Што их лије као кише једну, другу, све навише? Док су оне горе ишле под груди јој беле сишле деца њена изгубљена, заробљена од времена. Сва су деца ликом…
Назначење од градитеља дато (Милутин Попадић)
СВЕТА СОФИЈА Гледам у твој жртвеник, Свети престо док блиста, сву ти лепоту гледам, Премудрости Господа, Христа. Гледам у твоје лице, које би сада да кваре, мисле да тако бришу освећене древне олтаре. Да ли се брише рођење, назначење градитеља дато, лудост је земаљска мудрост, човече, постаћеш блато. Свако време бреме своје носи, свако…
Putokaz do svemira duše (Marina Adamović)
PLATONOV FEDAR Dimitrije, zagrlila sam te I krilima pluća poletela oko tvoga – Srca – okačenog o list mlade breze Devojčica sam bila – Prvi put zaljubljena Sećaš li se – Starče Čudne istine iz naših očiju Vidiš li onu povijenu brezu Nacrtaću – Da ne zaboravimo Ono što se krišom rasejava po Hadu …
Сан за који се борим (Никола Благојевић)
ТРАГАЊЕ У најтужнијој песми туга се не помиње. Винеш се у потоњу сумњу, Сунцу под облаке. Трагаш за вечном лепотом ништавила. Но, не знаш где да идеш. Ено… У оној исконској доброти, што за њу нема места на овоме свету, видиш трачак светлости и дозлабога таме. И више ништа није онако како је некада изгледало….
Вековање мога трена (Андријана Попадић)
Ако ти напишем песму да ми недостајеш… Ветар ће престати да ме својим хуком плаши и уплешће се нежно у моју косу. Сунце ће ме загрлити, покушаће да ме отме од хладноће, а она се неће бунити, повући ће се у своје тамне одаје. Јутро и ноћ ће се препирати које од њих двоје ће…
Нечије изгубљено пролеће (Јована Ђокић)
Руке Корачамо и километре пређемо, ноге уморе се, а године прошле су, као од ока трептај. На собном сточићу и даље стоји део један, који празан остаће. У полумраку и по дану тражила сам те, а руке твоје од мене бежале су, као јање од орла, као лава од вулкана. Трчала сам ка теби, док…
Jer smo rođeni za patnju. Za rastanak… (Suzana Trifunović)
1. Zavolela sam te. Nekako sam se sjedinila sa tobom. Bog nek prosti ako nečije grehe plaćamo. Tiša si od noći, a opet ti čujem vrisak. Malo je nas koji te čujemo. Ogluveli su od zlobe. Postala si sinonim za nešto upokojeno, nešto što se ne budi više. A ja te ne dam! Kroz mene…