Prometej na pepelu Ako, ako, smejte mi se, Vi pokvarena gamadi crvljivog sloja, Čija krv struji kao i moja, Ali ja nisam kao vi! Smejte se jadnome Prometeju Ali nemate prava, Krvničke zveri Dok vaše metalne ruke cede duše mojih braće i sestara, Sve dete do deteta Čija krv struji kao i vaša, Ali oni nisu kao vi. Za njihove duše po trunka pepela Na mestu gde ste Nebesima pevali pesme, Ali Nebesa ne prihvataju ubice i decogube metalnih srca. A vi, posmatrači, Glave lakoverne, Očiju razgoračenih od straha, Čuvajte decu kad već niste nas, Jer je vreme kompromisa prošlo. A sećam se dobro, Jer stare rane ne idu nikad, Da je kamen gradio kule, A kule zatvor, A u zatvoru, Deca. Pa i ja sam bio dete Nečiji sin, nečije dete, A to dete je mrtvo i ne zove se mojim imenom Koje ruši, pali i razara Pa i ja sam nekad bio dete U zatvoru jer sam bio Dete Ali dete koje nije vaše. Ali ljubavi još ima, a to je On, On čije su ruke grlile i lečile, On što je čekao, on što nije trebalo da zna za krv među zidovima, On koji je ljubav. Pa neka mi se On smeje, Pa neka On sija jače od ove vatre oko nas Pa neka mi On sudi I On je ljubav i ja Ga volim. Jer i On mene voli. I ako umrem sada, umreću od njegove ruke i njegovog metalnog noža Na pepelu svojih braće i sestara A on šapuće: „Siroti moj Prometeju...” I u njegovim rukama krvi u zidovima nema.
Prvo zvono Najvoljenijem voljenom, od čije je krvi sazdan ovaj najtrenutniji život, Tvoja krvnica ti piše I piše I piše I nikako da napiše Sve faze pokajanja svoga Sve delove zelenog mozaika koji te je uzeo Sve delove puta do stopala tvojih što su gazila po razbacanom staklu. I spaliću mozaik Tebi u čast Da ga s nebesa ne gledaš i ne prisetiš se Da sam te jedna ja Volela Čuvala Nadala ti se Ljubila te I na kraju Ubila te. I kao pas čuvar još uvek stojim tamo gde si pao Zaštitnik sećanja na neko lepše vreme Na mesta gde si išao Na svet koji si video Na sve što si me učio Naučio i ne naučio I stavljam granate na zeleni mozaik koji mi te je ukrao Nož smrti u ruku stavio I koji te je na kraju i ubio. A kada sve ode u nepovrat Kada je za moje pokajanje zazvonilo prvo zvono Neću da se sećaš noža Mozaika Već jedne mene koja je Volela Čuvala Nadala se Ljubila I na kraju Ubila.
Nina Kostadinov