Агапе Љубави, гледај кроз мене и не слушај ме. Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор... Куда се сливају магистрале, куда идемо везаних очију? Где су нам циљ и исходиште? Љубави, ти си Орион мог зимског неба, ја више не ходим земљом и нисам роб времена, за мене су часовничари изумрле занатлије. Не бојим се Зевсових паса, мени и Грифон пред ноге долази. Љубави, нисам презрео ту реч, иако ми је с њом већ похабана песма, иако ми нагриза стихове као бесни пацов, самоусудом отрован. Слушао сам о лепоти гетсиманске руже, али је нисам спознао. Ваљда више волим да сањарим, него да гледам. Тако сам и тебе одсањарио, па си исувише стварна, недодирна. Агапе, знамо се већ дуго, али ти ниси обавештена. Негде су се сусрети измаштали, а ти си спавала немирним сном. И можда је време да се откријемо пред собом, не бежећи од наготе и огледала. Волим те такву, сву обојену, стопљену с дугом на прозору мог сна, гледаш негде у бездање и не чујеш бунцање овог лудака. Агапе, већ звучиш пунотом мог презира. Презирем што су векови умирали без нас! Презирем сутоне и сумраке! Све оно што тоне и мрачи, не остављајући времена за дах! Презирем немоћ језика да именујем твоје постојање, које се у мојој вечности осипа! Агапе, један ме пут теби водио, на њему Светлоноша ‒ Бог, који те приказа мени, као Константину Часни крст, па отад ходам к теби, уназад... Још само у Бога и Голготу верујем! Све су варке овог света као четири јахача, све су страсти овог света зло семе, а наша срца плодно тле за које им се клица хвата. Љубави... Уђи у песму, нека ми већ потрошена реч похаба срце!
Граничник Један трен сневања, широм затворених очију, бег је у робовање, наизглед часно. Кад се из суза родио ћилибар, жућкаст и ватрен, срце амбера, што га неуки калеме у мит, из твога се ока вратио у корен, преточио у смолу, гипку и праисконски мироточиву. Људи су свему одредили цену на разбацаном бувљаку живота. Тричаве су половне успомене, споменице, завети и дуговања, скупоцена су само покајања, којих је у вечитом нестајању, као младице ишчупане, које не прстенују годови. Не, нисмо се ми срели касно, већ је историја рођена рано, па је прекрајају учењаци како им несавести добују. Негде, на измаку огледалу, наше сенке загрљене плачу над витештвом граничника, што странице у књигама дели.
Бдење Поноћ је безглаво насрнула на капке безочне шкриње, кроз прозорска окна крадом жмири месечев полутак диње. На зиду ветров комад балета, сенкама улоге немарно дели, а пламичци из огњишта побегли на рамена им се кришом попели. Утвара старог зимског капута, прашњава у једном куту стоји, спрам њега ноћне лампе жижак, утрнуо немоћно, као да се боји. Све дрхтаво, чулно, као море, ушне су шкољке нерву прегнуће, само њено бело, спокојно лице, неће се озарити сунцем у свануће.
Песме су преузете из збирке „Источник” (2020) АСоглас
Биографија:
Невена Милосављевић рођена је 13. априла 1990. године у Новом Пазару. Дипломирала на Филозофском факултету у Косовској Митровици на катедри за Српску књижевност и језик. Тренутно похађа мастер студије српске књижевности.
Сарадник је у издавачкој кући „АСоглас”, као лектор и рецензент присутна је на око педесет књига. Пише поезију, прозу, есеје и критичке осврте, добитник је преко 20 међународних награда за поезију, своје песме објављивала је у многим часописима и зборницима („Др Филстуд”,„Суштина поетике”, „Бдење”, „Сизиф”, „Књижевне новине”, „Неказано”, „Петрушка настамба”…).
Невена је и мајка двоје деце. Живи у Звечану на Космету.
Насловна фотографија: Ryoji Iwata on Unsplash