Предисторија Дивне су успомене наших очева без гнева на звезде и Месец и његове мене, без страшних осећаја празнине и очаја, нимало кивне на даљине у цвату чудне. Дивне су, дивне. Ми били смо живи још некада давно када су нас снили кроз осећаје блудне што миришу незаборавно на љубав врелу и отисак шаке на мајчином глатком телу. Ми били смо живи кад сањиви је врисак продрмао зраке и погледе нејаке претворио у људе и у успомене наших очева, неважне и луде, усадио срце, две светиљке влажне и комадић среће да крене се тамо куда нико не сме, неће и где ће коначно, далеко, да се свене. Дивне су успомене наших очева без гнева на звезде и Месец и његове мене, без страшних осећаја празнине и очаја, нимало кивне на даљине у цвату чудне. Дивне су, дивне.
Цветање Погледам се, ако немам огледало, ту су треперења река. Па ако и мало назрем у њима одраз човека, то промени ме. Јер мој сан је да будем у трњу цвет крај пута, па да на моје узглавље залута њена рука и преломи ме у дну струка, да будем жив још то једно вече. Па да око мене потече вода од које се у дрхтању ледим, док на ободе мог ковчега, вазе, прислања своје образе и мирише ме док не избледим.
Сањар Његов пољубац исушује дух и чини је порцеланском лутком којој ваздух испуњава очи. Опчињен је звуком ружичастих стрела којима јој кочи удове. Његов додир јој снове враћа пред зачеће и цела постаје празна књига, најдражи дар. Семе среће јој оставља на језику и грло јој се извија у крику дражи сопственог отелотворења. Зауставља дах док је тишина мења целу у жељу, у дим, у прах. У утробу гута посивелу стрелу, затрован пољупцем за ваздух се бори. Вилицу грчи, празан, затвара очи и сакупља маглу од које је изнова твори.
Зачетак Ако ова промена коже, непријатна, нагла, не може да измени комешања у глави, прихватам непомичност, мир, судбину кипа, ког обасипа самоћа и ког плави, и нежно дави магла. Да ме свет не дотакне више, заборави у свима и немирни отисак сунца не појави и не украде тло под мојим стопалима, никад више. Саградићу око себе свемир, потпуно празан, и пробићу прозор на северној страни да докле год дани у безнађу свићу, људи, сене, што знали су тихо да се крију између мојих прстију не пронађу пут до мене. „Ако сви наши прозори гледају ка северу, ниједна нас сенка не може дотаћи.”
Ђорђе Зец. Несрећни патак ког је нахватао Снежни Човек, који је одувек желео да има кућног љубимца.
Фотографије: Јелена Стошић
👏🏼