Ниси ти постојао. Нисам ни ја. Нисам ја дисала. А ниси ни ти. Покушавала сам да те пронађем. Кунем се. Јесам. Тражила сам те у ходницима напуштених зграда, тражила сам те у смирају дана. Веруј ми, тражила сам те у шуштању опадајућег лишћа, у струни уличног свирача, у стенама.
Чула сам од неких људи да си ме тражио. На степеницама, у магли, у разбијеној чаши, тражио си ме на горким уснама, у уснулим очима, на перонима растајања, на длановима огрубелих. А онда је ноћ одсвирала ћутање. Ноте су се играле мојом косом, мојим прстима и мојим минђушама. Голицале су моја стопала. Звецкала је тишина. Ћутање је подсећало на кораке. О, мили... Запевај ми... Гле... Одувек смо били МИ.
Андријана Попадић
Предивна поезија ; пуна љубави, емоција, искрености. Хвала поетеси !
Хвала Вама 😊
DRAGA ANA.,
DIVNA PESMA
OVO MOŽE NAPISATI SAMO NEKO KO JE PRONAŠAO SVOJU DRUGU POLOVINU, SVOJE DRUGO JA.
DUBOKO OSEĆAJNO, SLIKOVITO I SA GENEZOM.
MOŽDA NISAM STRUČNA ZA NEKU OZBILJNU KRITIKU ALI SAM DEFINITIVNO DOŽIVELA OVU TVOJU PESMU I NADAM SE DA ĆEŠ NASTAVITI U OVOM PRAVCU.
Хвала Вам 😊💖