Avgust, još jednom Sumrak se oštri na sečivima borova, opet će proburaziti stomak horizonta. Samoizdaja dana, kad svaka prostorija u stanu postane čekaonica. Ubeđen si, radio će se uključiti sam od sebe, zatrpati prostor vestima o odlascima. Polako prilaženje prozoru suptilna je metafizika, proveravanje, tek ponekad i čekanje, posebno sredinom avgusta, kad zjapi sparina dana poput usta senilnog starca. Znak da postoje sećanja, ali sve je manje reči i šta ćemo sada? Pod takvom kosinom svetlosti nekada sam se tokom sličnih dana polako pripremao za polazak u školu. Igla na vrhu šestara, kakofonija slova u čitanci. Danas strepnja ostavlja drugačije tragove, jato ptica u plavetnilu noći, svi ti kljunovi i krila, tačke sa zarezom, nizovi kodiranih poruka. Ima još parova, video sam na tuđim selfijima, nerazmrsivo se prepliću prsti. Više ne brinem za predmete, iz njih će iscuriti senke. Avgust je lavirint, početak fuge. Kao da je interventna krenula na moju adresu. Dojava. Isuviše mirne komšije. Daljinski bez baterija. Buket tupih olovaka u plastičnoj čaši. Tvoja majica na najvišoj polici ormana. Treći je avgust kako je nisam oprao.
Sanatorijum Pogled sa njegovog prozora bio je izlizani polaroid. Sfumato bar-kod bor-staza-bor-staza-ograda. Svakoga dana Roršahove mrlje pokazivale su drugačija proročanstva, izlazile iz njega kao svaka istina, nevoljno i teško, dok je medicinska sestra zapisivala nizove nalik na pesmu, drugačiju vrstu jevanđelja. Samo je šuma ostajala mirna, među stablima se više nije sećao razvaljenog grada, telepatije snajpera, nervoze tenkovskih gusenica. I što je dublje zalazio u hlad sve je jasnija bila njegova poslanica: I trećega dana ustade Hrist i krenu niz Golgotu prema koloni Rimljana, repetirajući kalašnjikov.
Noći bez poziva Znam da je bilo proleće, pamtim stražu polena, sećanja su štektala u odvojenim slikama. Zvuk nalik tipkanju po tastaturi. U takvim noćima tumbali su se padeži kao loto-loptice i odjednom, postalo mi je jasno, jezik je program, želeo sam minut ćutanja za neispunjene vokative, pauziranje grada, da zastanu ljudi, stanu trolejbusi i sve konačno ne stigne nikud. Postojao sam jedino dok sam se poredio sa drugima. Uzaludni su bili stihovi bramana, razotkrio sam laž njihovog mantranja, to nije to, to nije to, to nije to, a grad je, eto, bio baš to, neonsko svetlo, još nespaljeni konji pred skupštinom, temelji korporacija bez postavljenog dinamita, table na kojima proklizavaju brojevi autobuskih stanica. Misliti na tebe značilo je čekati, video sam umorna lica nepoznatih ljudi u noćnom prevozu, blesak grada u zenicama, doba pre glagola, ogledalo je dosadno radilo jednu te istu stvar, shvati me, bilo je kasno, a niko me nije pozvao, nikoga da izgovori moje ime, da konačno stanem i okrenem se.
Ako psi budu lajali Za Dekija, jedinog burazera Noću sve češće čujem neobjašnjive zvukove iz šume, ali više ne tražim uzroke. Ne polažem uho na zid toaleta, naučio sam na šaputanje cevi, kao kada na drugoj strani telefonske veze nema nikoga. U novinama je svakoga dana drugačiji fudbalski tim umrlica. Više ne verujem u kvantnu poziciju kladioničarskih listi. Rekao si: Zaboravi razglednice, duge SMS poruke I poklone. Ne ljuti se kad olako kažu ljubav ili prijateljstvo. I da se ne plašim ako psi budu lajali. To se ti vraćaš po mene.
Vladan Krečković je rođen 1988. godine u Beogradu. Diplomirao je novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka. Objavio je roman „Aleksa ili kroz snegove i sirene” (2018). Iste godine objavio je kratku priču „Nestali” u „Rukopisima” br. 41. Pesme su mu objavljivane na portalima „astronaut” i „Afirmator”, kao i u književnim časopisima „Koraci” i „Buktinja”. „PPM Enklava” je ove godine objavila njegovu prvu zbirku pesama „Pariz, Teksas”, koja je nagrađena „Mostovima Struge” za 2021. godinu, međunarodnom nagradom koju žiri svake godine dodeljuje za najbolju debitantsku zbirku pesama.
