Цветно поље На попришту битке земаљског и вечног сија се запис са белога мермера, васцелом српству да остане спомен на дан када мачем бранила се вера. Ту, на том пољу крај Лаба и Ситнице, где бесмртни кнез положио је главу, колевка ту је виле милоснице што чува старих витезова…
Категорија: POEZIJA
Мистика древног еха (Јелена Љубеновић)
Стазама пурпура Јутарњој милини руке пружам искре звезданог сјаја постају тихе око поноћнице Потајно обузима ме сета утеху тражим у Њој личности којој се траг вековима осликава и кристалише Помилуј ме, научи, окрепи оснажи и умири Света краљице као некада ондашње девојке Пошаљи ме стазама твојих корена знању које си волела…
Odbrana gospođice L. D. (Bojana Jokić)
Oprostiće mi jednom i otac, i majka, što glava mi luda samo o njem’ sneva. Oprostiće mi, jer takva je jelte bajka, da na kraju uvek o sreći se peva. Kad objasnim pečal što na duši skrivam, kad pokažem ranu što je suzom vidam, pa kad iščupam srce njemu da ga dam, oprostiće mi, kad me…
Старија за једно ново сазнање (Ивона Савић)
Кашмирасте локнице Њене пегице на носу њен меда с којим спава њен звонки смех две плетенице и шеширић њено добро срце лице од марципана лупкање штиклицама плесни покрети свиленкасте руке недостижни кораци чинили су ме срећним бацали ме у очајање мењали ме коренито служили као припрема за последње збогом извини разбило се нисам намерно…
Вршљали смо једно другом кроз мракове (Наталија Раковић)
Он ме зна најбоље Са небом се стапам што пресеца ноћ Од зоре што оком се још не назире Бетон и у сну зна ритам којим газим Може да ми дарује бару, камен, јабуке… Води и кроз образа утрнулих мракове И жар јутара срца што не зна за страх Зна кад корак клизи, а…
Нада у бесмртном безнађу (Никола Трифић)
ЊОЈ А коме ако не теби? Којој јели да будем бор? Пред којом иконом да црн клекнем? Којем створу да будем створ? За чију част да грешан страдам? И уз сунце младо за кога да зрим? Којем Богу да се пред нечастивим надам? Као река без ушћа и изгубљени песник, за кога мирно да течем, коме да пишем стих? А коме ако не теби?! Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем – па се сетим да још могу да полетим и од грдног лудила још грђем дођем себи, па свет курвиних ћери и синова питам: А коме ако не теби?! Срећо моја… Васкрсла надо у бесмртном безнађу, жељо прежељена. Коме? Зар мутна вода у длан да ми спава? И ја жедан тебе с њом да спим? Зар са кујом неком колевку да стварам? Зар пред колевком празном анђеле да бдим? Реци ми… Док ме још има, и док све што имам узалудно тоне. Док ме рђавог рђавији ломе, реци ми, мило моје, коме? Коме сјајна звездо свих мрклих неба?! Слободо од неслободних сакривена… Ти, мирна луко, мојим бурама брањена. РАСПРОДАЈА Распродао бих себе због тебе, дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах. Па кад ми жеља као ласта ка небу крене, мењам сав свој ваздух, за један твој дах. Дајем боре које још немам… Бирам смрт рану, ако се мора мрет. Одричем се права да ходам и да сневам,…
Tvoje obmane i moje naivnosti (Dragana Klašnja)
NAŠA PESMA Prećutaću kakvo osećanje i dan-danas Spomen na tvoje ime u meni budi, Da li su pesme ili pak ljudi Svojim neznanjem spojili nas. Neću reći drugima Da li su nam setne bile kiše I da li smo posle njih ikada više Zajedno čekali zimu. Prećutaću kakva je I da li je ma kakva spona…
Олистај и веруј (Зорица Живановић)
Веруј Како надјачати хук клетве што стуштила ти се над савијеномглавом? Како надвисити планину јалову, обраслу у бршљанотровни? Легла и сплетове сплете од сумње. Подигни главу, усправи се, још увек те роса умива бистрином. Додирни на грудима место где још се чујеш, јави том гласу да образом ти се слило сунце. Пошаљи зраке у то мајушно срце и веруј. Веруј да постојиш како би се у твојој љубави купале птице, оне тек излегле што тек уче да дишу. Веруј да постојиш због мирисног хлеба и трпезе штообиљем љубави мирише. Надвиси се, израсти, олистај и веруј да ти и ови редовилепше буђење пишу. Сјај ока Омеђише ми плотом трновитим ширину којом сам даривана. Испредоше време и оплеше плетиво мало, тесно за мој осмех и моју слободу… Замаглише ми небо, замутише воду. Беласају се неки планински потоци, играју се. Још памте врело и шта бејаше жубор. …
Здравица за безумнике (Богдан Богдановић)
Тундра неко нам је украо сва четири годишња доба и оставио студен да угаси последњу искрицу наде овде, у овој јебеној тундри… ово место не посећује више ни смрт, повремено шаље своје курире, опомиње на платни списак у овој јебеној тундри дани се ваљају унатрашке тромим корацима измалтретиране џукеле и сунце…
Vrabac (Ana Stojanović)
Doleteo vrabac mali I krenuo da se žali – Došlo neko čudno vreme, Jeza svuda i hladnoća Ubiće me ta samoća. Možda misliš da sam mali I da ne znam šta je život Moram reći, nije tako Ovo vreme nije lako. Odletele sve su ptice, U daleke tople zemlje, Često se i sam pitam: Ima…