Категорија: POEZIJA

Он ме зна најбоље   Са небом се стапам што пресеца ноћ Од зоре што оком се још не назире Бетон и у сну зна ритам којим газим Може да ми дарује бару, камен, јабуке… Води и кроз образа утрнулих мракове И жар јутара срца што не зна за страх Зна кад корак клизи, а…

ЊОЈ   А коме ако не теби? Којој јели да будем бор? Пред којом иконом да црн клекнем? Којем створу да будем створ?   За чију част да грешан страдам? И уз сунце младо за кога да зрим? Којем Богу да се пред нечастивим надам? Као река без ушћа и изгубљени песник, за кога мирно да течем, коме да пишем стих?   А коме ако не теби?! Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем – па се сетим да још могу да полетим и од грдног лудила још грђем дођем себи, па свет курвиних ћери и синова питам: А коме ако не теби?!   Срећо моја… Васкрсла надо у бесмртном безнађу, жељо прежељена. Коме?   Зар мутна вода у длан да ми спава? И ја жедан тебе с њом да спим? Зар са кујом неком колевку да стварам? Зар пред колевком празном анђеле да бдим?   Реци ми… Док ме још има, и док све што имам узалудно тоне. Док ме рђавог рђавији ломе, реци ми, мило моје, коме?   Коме сјајна звездо свих мрклих неба?! Слободо од неслободних сакривена… Ти, мирна луко, мојим бурама брањена. РАСПРОДАЈА   Распродао бих себе због тебе, дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах. Па кад ми жеља као ласта ка небу крене, мењам сав свој ваздух, за један твој дах.   Дајем боре које још немам… Бирам смрт рану, ако се мора мрет. Одричем се права да ходам и да сневам,…

NAŠA PESMA Prećutaću kakvo osećanje i dan-danas Spomen na tvoje ime u meni budi, Da li su pesme ili pak ljudi Svojim neznanjem spojili nas. Neću reći drugima Da li su nam setne bile kiše I da li smo posle njih ikada više Zajedno čekali zimu. Prećutaću kakva je I da li je ma kakva spona…

Веруј   Како надјачати хук клетве што стуштила ти се над савијеномглавом? Како надвисити планину јалову, обраслу у бршљанотровни? Легла и сплетове сплете од сумње.   Подигни главу, усправи се,  још увек те роса умива бистрином.     Додирни на грудима место где још се чујеш, јави том гласу да образом ти се слило сунце. Пошаљи зраке у то мајушно срце и веруј.   Веруј да постојиш како би се у твојој љубави купале птице,  оне тек излегле што тек уче да дишу.   Веруј да постојиш због мирисног хлеба и трпезе штообиљем љубави мирише. Надвиси се, израсти, олистај и веруј да ти и ови редовилепше буђење пишу. Сјај ока   Омеђише ми плотом трновитим ширину којом сам даривана. Испредоше време и оплеше плетиво мало, тесно за мој осмех и моју слободу… Замаглише ми небо, замутише воду. Беласају се неки планински потоци, играју се. Још памте врело и шта бејаше жубор. …

Тундра  неко нам је украо сва четири годишња доба и оставио студен да угаси последњу искрицу наде   овде, у овој јебеној тундри…   ово место не посећује више ни смрт, повремено шаље своје курире, опомиње на платни списак   у овој јебеној тундри дани се ваљају унатрашке тромим корацима измалтретиране џукеле     и сунце…

Doleteo vrabac mali I krenuo da se žali – Došlo neko čudno vreme, Jeza svuda i hladnoća Ubiće me ta samoća. Možda misliš da sam mali I da ne znam šta je život Moram reći, nije tako Ovo vreme nije lako. Odletele sve su ptice, U daleke tople zemlje, Često se i sam pitam: Ima…

 Опет бих да песму ставим у ноћ. Далеку ледину неку, Над којом се надвило јато звезда скитница. Прогања ме замиљена глава крхог белутка, Расута ветровима псећих жеља у сузно око уплашеног џина закрвавело под покојним блеском тишине што надолази. Писао бих о несачуваној белој брези и шкрипи ковечега тајнама запечаћеним. О походима шаптача зашивених усана,…

Сабласти нутрине  Непрестано, безнадежно, док коло се врти  Непрекидно стрепим од тренутка смрти Привиђења гробова и натписа, слика Пребледела тела укоченог лика: „У први трен мирна на столици седи Кад њен ваздух мучно поче да се леди Наједном све зашкрипа и запени под Згранута, грозничаво гребе своје тло.”   Непрестано, безнадежно, сваке ноћи дрхтим Та проклета опсесија о тренутку смрти Непрекидно, безнадежно, сам ме…

Sumorno neko jutro… Magla se spustila na Lašvu i staru katoličku školu. Pas lutalica spava već satima u porušenoj zgradi preko mosta. Pijaca pusta, nekoliko tezgi sa ručno rađenim priglavcima i možda na jednoj ovčiji sir stare Fate. Hladna je jesen u Travniku, spusti se sa Vlašića neki oštar vazduh, struji kroz glavu, fijuče li…

Pesme iz zbrike „Tiha svilenost”; Cetinje: Ouroboros, 2021; RUŽNO TROMO PUCKETANJE   Mi ne mislimo ni o čemu i ne tražimo spas. Prihvatamo svoje, tek prosanjane grehove. Imamo hrpu slomljenih želja i jednu koja stvarna biće.   Hitro i žustro bježimo Vremenu dok naše Zrele Godine hvataju kas ‒ načete Zlobe i Boga. SKICE Zelena…