Нада у бесмртном безнађу (Никола Трифић)

ЊОЈ
 
А коме ако не теби?
Којој јели да будем бор?
Пред којом иконом да црн клекнем?
Којем створу да будем створ?
 
За чију част да грешан страдам?
И уз сунце младо за кога да зрим?
Којем Богу да се пред нечастивим надам?
Као река без ушћа
и изгубљени песник,
за кога мирно да течем,
коме да пишем стих?
 
А коме ако не теби?!
Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем –
па се сетим да још могу да полетим
и од грдног лудила још грђем дођем себи,
па свет курвиних ћери и синова питам:
А коме ако не теби?!
 
Срећо моја...
Васкрсла надо у бесмртном безнађу,
жељо прежељена.
Коме?
 
Зар мутна вода у длан да ми спава?
И ја жедан тебе с њом да спим?
Зар са кујом неком колевку да стварам?
Зар пред колевком празном анђеле да бдим?
 
Реци ми...
Док ме још има,
и док све што имам узалудно тоне.
Док ме рђавог
рђавији ломе,
реци ми, мило моје, коме?
 
Коме сјајна звездо свих мрклих неба?!
Слободо од неслободних сакривена...
Ти, мирна луко,
мојим бурама брањена.

РАСПРОДАЈА
 
Распродао бих себе због тебе,
дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах.
Па кад ми жеља као ласта ка небу крене,
мењам сав свој ваздух,
за један твој дах.
 
Дајем боре које још немам...
Бирам смрт рану, ако се мора мрет.
Одричем се права да ходам и да сневам,
само за твоје добро,
за твој сигуран лет.
 
Дилеме немам.
Продаћу речи за минут тишине;
закопаћу у земљу сваку од њих.
Мењам дане за царство тмине,
проклињем себе,
благосиљам твој лик.
 
Чујете ли ме људи!? Распродајем се!
Даћу се и Оцу и Творцу,
и ђаволу црном, ако није међ ова два;
само да ми врате оних пар минута,
јутро, кафа, осмех, она
и поред ње ја.

ОБИЧНА ДЕВОЈКА
 
Ти ни по чему ниси посебна.
Тебе неће памтити ни историја ни повјест.
Живећеш мирно,
тихо,
махом лажно,
уз по неки хир и по неку обест.
И кад одеш, заборавиће те.
Као да те никад није ни било.
 
Ти ни по чему ниси посебна,
и зато посебне не разумеш.
И све да хоћеш
и да се трудиш,
опет не можеш,
не умеш
да схватиш:
зашто жмурим кад најдаље гледим?
Зашто себе дајем, зашто друге не дам?
Зашто плачем кад ми је срцу највише мило,
и колико се светских мора у мојим сузама слило.
 
Све што ти имаш односе дани.
Највећу сласт,
замениће још већа јед,
биће пелен,
где беше мед.
Ватру и жар
прекриће прах,
прекриће лед...
И сви џукци што за тобом лају,
почеће да реже,
да се склањају
и да од тебе беже.
Чим ти хаљине постану тесне,
кад старост дође, кад смрти побесне.
Чим ти године постану бреме,
јер све што ти имаш односи, гута време.
 
А ја?
Ја сам створен да летим.
Да понекад паднем,
да понекад слетим.
Створен сам да се звезде за ме боре,
да ме не дају, да ме вуку горе.
Да с њима у колу лудим,
да се луд лудом месецу смејем,
уз сунце будим.
Ја сам као птица,
кости су ми шупље,
осећам како ветар кроз њих свира.
Ја немам рата, али немам ни мира!
Ја имам песму!
Ја имам крила!
И у само један њихов замах,
сви твоји путеви могу да стану.
 
Ти такве погледом пратиш,
пожелиш ме јако,
па се себи вратиш.
Страх свој разумом правдаш,
грешна се молиш,
бестидна се надаш.
Све нежно и лепо убијаш у себи,
па нађеш првог ко је налик теби.
С таквим гладних очију лежеш,
уз таквог ситог тела седиш,
то једино можеш,
за толико вредиш.
 
Ти ни по чему ниси посебна.
Обична девојко –
просте душе и просте ћуди.
Ти не разумеш да постоје људи
који су дошли да оду,
да се боре,
да васкрсну у сваком гробу,
да издрже и потоп и буру!
Да преживе и злог врага
и још гору курву!
Да!
Дошли су да оду!
Али нису рођени да умру.

Никола Трифић

Насловна фотографија: Unsplash