Он ме зна најбоље Са небом се стапам што пресеца ноћ Од зоре што оком се још не назире Бетон и у сну зна ритам којим газим Може да ми дарује бару, камен, јабуке… Води и кроз образа утрнулих мракове И жар јутара срца што не зна за страх Зна кад корак клизи, а када се саплиће Од линије обале до познате капије Ја сам му део природног тока Честица труна у циклусу живота Што на њему мења и пресвлачи облике Од ружа до мраза старили смо заједно Рађали се мирисно уз горде тротоаре Није напрсао од тог силног гажења Са тучем у срцу, стомаку и коленима Ни постао угаљ од узаврелих стопала Држи ме и даље и вуче кад је слепило Веће од жеље да се икад прогледа
На додир од додира Чула сам скоро да се ми никада стварно не додирујемо Већ се додирују само електрони између нас, Одбијају се, и то осећамо као додир Од тада не могу да се саберем – шта сам ти додирнула онда И да ли је то божија милост што је тако, Да не би од стварног додира умрли Платна се истопила Дирке запалиле Жице постале прах Људима руке пропале у образе А ми вршљали једно другом кроз мракове Хватали црвена крвна зрнца у мраку ко балоне
Из законика Постоји закон који каже да смо ми наши Ја га знам одлично Наведен је у једном правилнику, немам референцу Проблем је што немам, јер га знамо само ми А важи за све људе Универзалан је, каже се, значи важи за овај универзум А мислим и за све остале како наводе аутори Не сећам се ни иницијала И зато се људи буне, збуне А ја не могу да им објасним колико је јасно Јер не могу да аргументујем А они кажу: „Мораш” Ја кажем онда: „Ми смо наши, закон каже, Став сваки члан овај – ја сам његова он је мој Пресуда судија лупни чекићем о гонг Да се расцепи постојање Можда долети тај правилник кроз крзаву рупу у свемиру О главе, и главе о главе Па о гонг Па читајте онда све док се златни пресек не врати путањом у назад И сам се у себе не уврти, све што знате не самеље у труње Закон је то људи, Морате”
Наталија Раковић
Насловна фотографија: Unsplash
Bravo, seko! 💕