Стазама пурпура Јутарњој милини руке пружам искре звезданог сјаја постају тихе око поноћнице Потајно обузима ме сета утеху тражим у Њој личности којој се траг вековима осликава и кристалише Помилуј ме, научи, окрепи оснажи и умири Света краљице као некада ондашње девојке Пошаљи ме стазама твојих корена знању које си волела о њему писаћу и мислити У сну те дозивам тражећи савет љубав и мудрост да ме окрепи упути и благослови на стазама пурпура храбрости и одважности Помилуј ме, научи и окрепи премила Краљице надо и окрепљење сваког женског срца
Пријатељству и њој Елми У стиху ћеш чути песму кроз хук ветра једино ћеш душом спознати трептај тишине који не престаје Ходај као да никада ниси морала да се дотакнеш ватре и наспрам ње постанеш вода Океани су огледала поднебесју пријатељства осмеси сачињени од бестелесности свих наших покојника Бесмртност нас окружује успиње до пустиње и рајских светила Желела бих да ти кажем у стиху ћеш чути симфонију спокоја мистику древног еха Видети очи пронађеног Неба Куда год да се окренеш то су очи које те воле и траже Очи оприсутњење твог унутарњег света И глас најискренији у пупољку цвета плесу кише молитви човека Ходај као да тренутак смртности не постоји Јер тренутак је вечност отворена тражитељима Месеца
Академија Недељно вече са Академије се враћам возом покоја пахуљица лута у тмини децембарског спокоја Железничка станица чиста је и велика родитељи испраћају своју децу на школовање са торбама и храном воз касни десет минута нов је и безбедан Недостаје ми детињство и путовање са баком до Рипња мирис теткиних колача детињство носим у срцу сетно осмехујем се Понекад одлазим у свој простор на крају света понекад оплемени ме неки мали пахуљасти стих Пишем обузме ме тескоба када се не могу изразитит поетски Она је удах и издах прошлости и будућности у блиставости садашњице Станица прва кроз прозоре једне куће за столом мноштво је људи окупљени око топлог напитка Недељни сусрети ванвременски литургијски било када било где И када све речи оћутим и не одужим им се молим се Са Академије се враћам испуњена духом науке сусрета и мириса слободе Ваздух мирише на немире и смену нечега важног Дух ме води до завичаја душу бих му поклонила Наши завичаји тајно воле бунтовнике који су их напустили Каткад сећањем их оплемене Вече у коме доносим мале одлуке танане и важне отвореног срца стишаних мисли у веселости меланхоличног хладног тренутка отвореног срца и сама
Јелена Љубеновић
Илустрације: Зорица Живановић