Oprostiće mi jednom i otac, i majka, što glava mi luda samo o njem’ sneva. Oprostiće mi, jer takva je jelte bajka, da na kraju uvek o sreći se peva. Kad objasnim pečal što na duši skrivam, kad pokažem ranu što je suzom vidam, pa kad iščupam srce njemu da ga dam, oprostiće mi, kad me belu vide, znam. Da osuđenu ljubav branim, ja naumih sada, dok tužnu Ofelijinu pesmu slušam; da ispričam priču od koje umire nada, jer svaki ugarak nekad bio je plam. Priču najlepšeg doba nakon kog usledi nesrećni splet... O pesniku što uzvisi me, a mladosti prekide let, što Tantalov rod nikad ne bra, jer uvenu još dok je bio cvet. Priče o tome još ranije slušah – da njegova slava ispred njega ide, ravnodušna ja nikako ne ostah, a očima se prohte to čudo da vide. O, kad srce mi zatreperi mlado, konačno shvatih zašto Kupidon naslikan je slep! Razbarušene kose, ponositog hoda... Moj princ u mladosti mora da je bio lep. Sad ne žalim što njemu posvetila sam život, što trajao je kratko ko leptirov let. O, da mogu ponoviti sve njegove reči, da sačuvam mu svaki pogled i da tišina mi opet kao onda zazveči, kad sa mog srca topio je led! Oprostili biste mi ljubav ovu, što je ljudi zabranjenom zovu i poverovali svakom slovu! Ne znate kako je milovati bez dodira, kako se pati kad ljubiš bez usana, kako je kad u vazduhu neka zla kob svira, kad i sreća je od bola satkana. Da ste jednom između njega i mene bili, kako sužnja ljubav drhti biste osetili, dok prokleti strah uz kičmu kao bršljan mili... Kad nemo obećanje sam mu dala da tragedija naša priča neće biti, malo je reći da sam osetila da crni pokrov će mi mlado lice kriti. A druge da volim ja nisam smela... Ma ne bih mogla sve i da sam htela, jer Amorova srce mi probi strela. O, kako su mi dušu tada pekle te reči da star je i nedostojan mene... Da samo video je suze što su tekle, ne bi mojoj mladosti dozvolio da vene! Ma zalud su bile i sve te moje reči da godine nisu prepreka našoj sreći, da bez njega ne znam kuda dalje teći... Kad njegova nisam, našta život meni? Da kraj drugog spavam, ne mogu i neću. Zato, mili cvete, u proleće veni, a on ljubavi tajnoj nek upali sveću. Taj kamen je žito još ranije smleo, davno se bršljan uz ogradu spleo, jer moj pesnik da me voli nije smeo. Iz sna o nama u san večni! Tog sastanka našeg tren brzo ce doći! O, da l’ i mi bićemo srećni?! Da l’ ću mu još jednom u zagrljaj poći?! O, ljubavi naše kroj je nebeski! Dosta mi je svih tih groteski, došlo je vreme humoreski! Sad shvatate valjda da utekoh ja mudro od ovoga života, jer umrla je nada da samo njemu moja cvetaće lepota! Ne govorite da greh je, da nisam svoja i da te su boli nekog svetskog kroja. Da, svetska je bol, al’ patnja je samo moja! Oprostiće mi jednom i otac, i majka, što glava mi luda samo o njem’ sneva. Oprostiće mi, jer takva je jelte bajka, da na kraju uvek o sreći se peva. Kad objasnim pečal što na duši skrivam, kad pokažem ranu što je suzom vidam, pa kad iščupam srce njemu da ga dam, oprostiće mi, kad me belu vide, znam.
Bojana Jokić
Naslovna fotografija: Fanny Gustafsson, Unsplash
Moje ime je Bojana Jokić. Imam 19 godina i student sam prve godine Srbistike na Filozofskom fakultetu u Nišu. Ljubav prema poeziji, i književnosti uopšte, rodila se u osnovnoj školi, kada je i objavljena moja prva samostalna zbirka poezije. Pohađala sam prirodno-matematički smer u Gimnaziji ,,Svetozar Marković“. Uprkos smeru koji sam odabrala, ljubav prema pisanoj reči sam negovala pisanjem, učešćem na takmičenjima iz književnosti, kao i uređivanjem školskog časopisa. U međuvremenu rodila se ljubav i prema poslu u obrazovanju, što je rezultiralo odabirom ovog studijskog programa.