Поноћ је. Тишина успаване двоспратнице обавила је сваки њен празан кутак. Једино је становница ове куће била будна. Њој тишина није могла ништа. Штавише, много више јој је сметала бука ван њене куће. Са свих страна су се чули ватромети, петарде, трубачи и људски гласови. Бадње вече је и све породице славе. Све сем њене. Вече је провела сама, као и оно пре овога, и оно пре недељу дана, и пре годину, па и пет година. Навикла је на самоћу, не смета јој што од десетак великих, намештених соба користи само њих три, што су све те собе пусте и што се у њима осећа увек онај непријатни, хладни ваздух када нема људи да угреју зидове. Не смета јој ни то што је сваки празник провела сама, што је и сада сама вечерала на скромној трпези, сама се молила и сама ломила чесницу на два дела – један за себе и један за кућу. Овога пута кућа је узела дукат. – Бићеш ти срећна кућа ове године, видим ја – мислила је у себи њена газдарица и наставила да се служи медом, смоквама, хлебом, сувим шљивама и парчетом рибе. Одгледала је „Зону Замфирову”, традиционално пуштену на РТС 1, а онда легла. Сутра није радила, Божић је и имала је могућности да ради било шта. Ипак, ништа јој није падало на памет, а и за сутра није знала шта би могла да ради… Вероватно ће очистити оне собе на спрату које су, бог те пита како, опет пуне прашине и неких мрва, као да ту живи читава војска деце.
Њена спаваћа соба налазила се на првом спрату, одмах поред дневне собе. Тако је лакше грејала обе собе, а и било јој је ближе за свакодневне потребе. Та соба није одувек била њена спаваћа соба. Док је живела са мужем и децом, ова соба служила је као нека врста оставе, у њу се склањао сав намештај који би се заменио новим. Сви заједно учествовали су у распоређивању тог одбаченог намештаја како би он изгледао мање тужно и како би се чинило да још увек припада породици. Брачна соба била је на спрату, а одмах до ње две дечје, једна у розе окречена, друга у плаво. Сутра ће све те собе очистити, обрисати прашину и пресложити гардеробу. Док је лежала у свом кревету који је некако, уз помоћ комшија, пренела са горњег на доњи спрат, размишљала је о усхићењу и радовању због сваког празника који је прослављала са својом породицом.
Прошло је пет година откако је припремала Божић са својом породицом, нико не знајући да ће то бити њихов последњи празник. По ко зна који пут постављала је себи питање зашто се тог Бадњег дана толико љутила јер јој колач није успео, риба није била добро припремљена, а није било никог да јој помогне. Сад се сећа да је њена ћерка својим ручицама покушавала да обухвати целу површину стола како би га обрисала, док су синови, заједно са оцем, цео дан бринули о ватри.
– Данице, остави ту крпу, чист је сто! – говорила је својој ћерки гласом који је садржао ужурбаност жене преоптерећене свакодневним бригама, питањима да ли ће све бити готово до вечере, да ли је добар колач, како је јуче могла да направи онолики број грешака на послу, о чему је мислила, вероватно на трогодишњег Илију који је целе претходне ноћи преплакао због високе температуре, зашто није купила оне чизме на попусту кад јој ове старе већ одавно пропуштају воду па је сад боли и стомак.
– Вера! – и сада чује глас свог мужа како је дозива из ходника и чини јој се да ће и сад улетети у собу као и пре пет година. Врата се нису сад отворила и муж није рекао као ономад да су заборавили да купе мед за вечерас.
– Продавнице се затварају за петнаест минута! Иди колима и купи, а поведи и децу, таман ми се неће мотати око ногу док све не завршим.
Деца су једва дочекала ову реченицу своје мајке и сви су већ увелико облачили јакне, капе и чизме. Крупне пахуље почеле су да падају са мрачног неба и из густе магле, и чинило се као да ће прогутати све до чега дођу. Отац са своја три детета пошао је до продавнице не обазирући се на жену која му је са улазних врата говорила да закопча јакну.
Ове Бадње вечери снега није било. Чак је било исувише топло за ово доба године. Дан је био сунчан, небо чисто, без облака, плаво као очи њеног млађег сина Јована. Из оближњег парка чули су се током целог дана дечји гласови, родитељи који су их пожуривали да не закасне на литургију, ето и звона већ упозоравају да је време да се крене. И Вера се обукла и пошла. Мирис тамјана осећао се по целом црквеном дворишту, а спокој и заштиту коју је унутрашњост цркве нудила Вера је осетила од њених улазних врата. Стала је одмах до улаза, мало се склонивши украј и препустила се молитви. Чинило јој се да више нема шта да каже Богу, само је тако стајала, празних мисли и осећања, са једином надом да ће је њен добри Бог ускоро спојити са њеним вољенима. Слушала је појање новог ђакона. Глас му је био тако миран, спокојан, подсећао је на пој славуја из рајских башти. Вера је замишљала како рај изгледа, да ли ће се одмах наћи са својима, хоће ли уопште отићи у рај или ће њена грешна душа завршити у паклу. Служба се завршила паљењем бадњака и посланицом свештеника.
Ето, и то се завршило и сада су сви пошли својим кућама. Испред цркве, млади брачни парови куповали су ушећерене јабуке својој деци, а онда сви заједно одлазили држећи се за руке и са осмесима на лицу. Баке су водиле своје унуке, деке полако ишли иза њих са рукама на леђима и поносом у очима што су заједно са својим женама дочекали да имају унуке.
Вера је сама продужила пут гробља. Нико сем ње се тамо није упутио. Никоме није пало на памет да пође тамо за Бадње вече. Међутим, Верина породица била је тамо и ово је једино место на којем је она желела да буде претходних пет година. Три дечја рођендана, имендане, крсну славу, свој рођендан, рођендан свог мужа прославила је на том месту. Са њима је причала како јој је на послу, колико је потрошила за храну, како је у тих последњих пет година струја дупло поскупела, а гориво је још горе, зато је и боље што немају више ауто. И сад је села на клупицу поред три мала дечја гроба и један велики поред ког је било места и за њу. Испричала им је каква је гужва била у цркви, људи су постали безосећајни, чак се ни на овако радостан дан не труде да покажу самилост и љубав једни према другима. А како би и могли да покажу нешто чега нема. Једино претварањем и лицемерством, једним од најгорих хришћанских грехова. Испричала им је и шта је све припремила за вечерашњу трпезу, ни упола као оне Бадње вечери, али њој сасвим довољно. А и шта ће јој више, довољно јој је једно парче хлеба и кашичица меда, остало је спремила за њих у њихову част.
Кад је у ваздуху почео да се осећа хладан зимски ветар, а који је увек подсећао на онај дан, Вера је устала и пошла кући. Из комшијских дневних соба видела је децу како скупљају орахе и јабуке које су домаћице бацале свом домаћину, неки су већ увелико вечерали, код неких се чула музика. Веру нико није приметио да је прошла улицом, упалила светло, откључала улазна врата, вечерала сама, палила бадњак сама, ломила чесницу сама, гледала филм сама и сама легла.
Оне Бадње вечери, Вера није спавала. У ствари, и не зна шта је радила. Након што су њени отишли по мед, Вера је почела да поставља сто. Извадила је свеже опран и опеглан столњак, поставила нове тањире које је купила уместо чизама, ставила сва јела која је током целог дана спремала и сваког часа се окретала ка прозору да види иде ли њихов ауто. С радија се чуо „Златни дан”, а из даљине сирена хитне помоћи. Убрзо, на вратима се чуло јако лупање и неко је упорно звонио.
– Вера, брзо трчи! Твоји… ударили су у камион, цела кола су испод приколице!
Хладан ваздух, крупне пахуље и густа магла увукли су се кроз улазна врата Вериног породичног гнезда које је свијала много година уназад. У собним папучама, без јакне Вера је потрчала ка све јачем и све јаснијем звуку сирене. Полиција, ватрогасци и хитна помоћ покушавали су да извуку заробљене. Возач камиона хватао се за главу и понављао да их није видео од снега, одједном су изашли испред њега. Приколица камиона била је изврнута, од аута видела се само предња страна. Вера је знала да им нема спаса, а знали су и остали. У ваздуху кроз маглу пловила је само нада да ће се десити неко чудо и да им неће бити ништа. Ипак, Бадње вече, вече рођења Господа Исуса Христа, за Веру је постало вече кобне смрти, мрака и туге која је могла једино да престане онда када буде срела своју децу и свог мужа.
Изгубљена у мислима, Вера је будна дочекала божићно јутро. Још једно јутро је освануло, мада она није желела да дочека свитање. Већ одавно не жели да дочека нови дан, а Господ јој га упорно даје. Устала је, обукла се, спремила и пошла на гробље.
Ивана Стојановић