Ne pamti kada je poslednji put bila na tvrđavi, ali ove tople letnje noći nešto ju je nagnalo da dođe. Izula je štikle i, ponevši ih, krenula se uspinjati stepenicama. Izlomljeni, zagrejani kamen prijatno joj je grejao otvrdle tabane dok je koračala. Sama za sebe, svetlost lampica postavljenih duž zida jedva da bi bila dovoljna da zna kuda stupa, ali s druge strane reke grad je sijao kao razliveni roj svitaca, tako da je mogla videti i najsitnije pore kamena.
Miris reke. Osetila ga je još dok je prelazila most, poneta čudnom željom koju nije mogla da objasni. Ispunjava nozdrve neobičnom punoćom, pun gotove mrke vlažnosti; kako li miriše reka kod drugog mosta? Sećala se kako se raspravljala odakle bi bilo bolje skočiti – sa ovog mosta, belog i sjajnog na mesečini, ili drugog, predivno zaobljenog. Pa, idem svojim mostom – nasmejala se. Odjednom, zaboravila je svoje ime, ali znala je da je na nekom od katanaca zakačenih za ogradu.
Trebalo joj je vremena da ga nađe, iako je bila sigurna da tačno zna gde je. Ali, toliko se toga promenilo, toliko je pomereno. Prevrtala je komade gvožđa, čitajući nizove imena, i znala je da će se pretvoriti u stranu sa čituljama, ako nisu već. A onda je našla njihov katanac – prepoznala ga je po njegovom neobičnom obliku i zmijskoj glavi urezanoj sa jedne strane. Tu su bila i imena – dva puta po pet slova – ali nije znala koje od njih je njeno. Dugo je razmišljala. „Ko sam ja?” – prošaputala je, mozgajući zašto ljudi sebi češće ne postavljaju to pitanje.
Ko sam ja? – mislila je i sada, penjući se na tvrđavu. Činilo joj se da je našla odgovor. „Ona koja je preživela” – rekla je sebi – „ta sam”. Usporila je kada je naišla na tunel; unutra je bilo samo nekoliko svetiljki, i morala je da prisloni šake na hladne zidove da ne bi posrnula. Pažljivo je stopalom ispitala stepenik i onda zakoračila. Tako, korak po korak, prolazila je kroz bedem, idući ka vrhu zdanja. U zidovima su bili prolazi, zatvoreni rešetkama, i namah joj u glavi sevnuše sve one priče o izgubljenima, koje je tvrđava progutala da ih više ne vrati.
Izlaz. Još jedne, ali kraće stepenice, kapija – i eto je na vrhu. Izašla je na kaldrmisan plato na kome je stajalo nekoliko klupica i jedan durbin za osmatranje. Prišla mu je, gledajući natpis koji govori da treba ubaciti novčić od deset dinara da bi se koristio. Nije imala sitno, pa je samo pogledala u grad i reku: stapali su se u jedan impresionistički pejzaž, oslikan svetlom. Razlivene mrlje toplo su treperile, zamenivši zvezde svojim, mnogo prisnijim sjajem. Raskopčala je gornje dugme košulje, u nadi da će stišati uzavrelu krv.
Neko vreme ostala je na platou, ispod sahat-kule, ali na kraju je nastavila šetnju. Nije ni primetila da je štikle ostavila na zidiću kod durbina. Bedem, kojim je koračala, zavojito se pružao oko brda, da bi najzad zagrizao sopstveni rep. Krenula je na levu stranu – izbor koji joj se, večeras, po prvi put učinio prikladnim. Kao što je i očekivala, restorani i sitničarnice, koji su zaposeli tvrđavu, bili su zatvoreni. Sablasna svetla njihovih izloga bojila su pločnik svojim slabim sjajem.
Klupice su bile nemarno razbacane. Pretpostavila je da ih je neko pomerao po svom nahođenju. Na ponekoj bi videla posetioce, najčešće mladića i devojku, gde sede, zaneseni u neki besmisleni razgovor. Sećala se kad su tako sedeli i pokušavala je da dozove svoj deo dijaloga. Svaka predstava počinje nabrajanjem lica. Lica – ali, koja mi je uloga? Čini mi se da ne mogu proći na audiciju za tumača same sebe. O čemu smo ono razgovarali?
„Odakle si?”
„A ti?”
„Čitaš li poeziju?”
„Lepo je gore na tvrđavi.”
„Dobro si smislila da nas dovedeš.”
„Volim vino.”
„Ajmo piti, tu iza ugla…”
„A moraš li se večeras vratiti kući?”
Duge su letnje noći ovde – mislila je tada – ispunjene su nekim heterotopičnim kvalitetom. Koliko je sati pokazivao časovnik na kuli? Mislim da je isto bio pokvaren, ali ne mogu znati. Osvrnula se i pogledala – kazaljka se dvoumila između pet i šest. Ona se nasmeja, setivši se da je i onda isto bilo tako.
Tren kasnije, sve joj se zamuti pred očima: jedva da je mogla videti lice sata. Ali to joj je delovalo sasvim prirodno i produžila je svoju otegnutu šetnju. Na ovoj deonici, skoro mračnoj, jedva da je bilo ikoga; najzad se našla sama. Nije joj smetalo. Rukom je dotakla žbunić ruzmarina, mirišući šaku. Kako divno veče! Tako je lepo što smo ovde večeras, zar ne? Korak po korak, moram naći neko mesto, žedna sam. Ova majica je previše topla i pod pazusima se skuplja znoj.
„Gospođo”, pozvao je glas. Skrenula je pogled. Taj restorančić gotovo da bi joj promakao. Bio je zavučen u prolaz, gotovo samo vrata u zidu i samo je bašta sa pet stolova (svaki sa tri stolice) govorila da je zapravo tu.
„Hoćete da sednete?”, nastavio je.
Spustila je torbu na sto broj 5, oklevajući još tren. Nije mogla da vidi konobara i nije bila sigurna da li da ostaje tu, ali je na kraju odlučila da će to ipak učiniti. Sede u neudobnu žičanu stolicu.
Pred njom se našla drvena kutija u kojoj su se, raspoređene u dva reda po pet, nalazile flašice. Nije se sećala da je bilo šta naručila i čak nije bila sigurna da išta od toga može da priušti, ali je s druge strane nije ni zanimalo. Shvatila je da se u staklenkama nalaze likeri – ili možda vina? Na svakoj je bila etiketa sa slikom različitog voća i pokušavala je dokonati da li su možda poslagane po nekom, njoj nevidljivom, kriterijumu. Oklevajući, otvorila je prvu i potegla.
Usta joj ispuni blaga, nežna aroma voća rastopljena u šećerastoj gustini. Bila je žedna i ispijanje likera moglo je da je učini samo još žednijom, ali je nastavila. Učinilo joj se da pred sobom gleda fotografiju: dve devojčice, jedna plavokosa, druga crnokosa, sede u dečjem parku, držeći se za ruke. Slika je stara i mutna, ali je i dalje u stanju da jasno vidi sve detalje tog zalaska sunca. Procvalo drveće, veverica na grani, tiho pevušenje iza ugla…
Sledeća flaša, nešto oštriji ukus i novi prizor: školska priredba i njih dve u predstavi u loše krojenim satenskim haljinicama. Mašnice na glavama, ozbiljni pogledi – jedan uperen pravo u kameru, drugi malo na stranu, a u pozadini zamak od kartona i folije sa svoje dve kule i tri prozora. Bio je to lep dan! A posle – kiselije! – par godina, činilo joj se, matura: stoje jedna uz drugu, sa smešnim momčićima postrance, koji izgledaju kao višak.
Jagoda, malina, trešnja. Kupina je bila sledeća i sa tim ukusom pojavi se prizor s kraja srednje škole: fotografija malih dimenzija koju nosi u novčaniku, a na njoj su njih dve, prvi put na tvrđavi. Dan je bio svetao i grlile su se. Evo je – plava kosa, naočari. To je bilo pre nego što se ofarbala u crno. Sledeći prizor, i opet na tvrđavi, samo sada pred sahat-kulom. Kazaljka se nalazila u međuprostoru između pet i šest – isto vreme kao i sada – nasmejala se. V-i-š-nj-a!
Ali… Da li je isto vreme? Nije znala ni da li je sat radio. Verovatno ne. Ali, možda im je pokazao tačno vreme.
„I pokvareni sat pokaže tačno vreme dva puta dnevno.”
Nasmejala se toj misli, floskuli koja je filozofiju vremena preobražavala u – filozofiju. I da ono postoji, ne veruje da bi se moglo sputati oprugama i zupčanicima – da postoji.
Vrlo je moguće da su se baš u tom trenutku našle tamo. A možda i to nije bilo isto vreme? Možda je onda bilo tačno vreme za nju, a ne za mene, a sada je za mene. Dva puta. Krenula je da otvara šestu bočicu, videvši šta je na etiketi, kada je čula kako joj se glas ponovo obraća:
„Vidim da razmišljate da ostanete.”
„Da prenoćim?”
„Molim Vas! Imate rezervaciju…”
Nije se sećala nikakve rezervacije, a kada je rekao ime, nije bila sigurna da li je to ona.
„Ostanite! Vas smo čekali, znate. Sve je spremljeno…”
Otpila je, klimnuvši glavom.
„Soba broj 6”, pisalo je na privesku ključa – jednom od onih kakvima se otvaraju katanci. Tiho je koračala hodnikom tražeći prava vrata. Na njima nije bilo natpisa, ali je na kraju uspela da pogodi – bar se nadala. Kada se krug zatvorio, brava je škljocnula i vrata se odškrinuše. Sa druge strane čekalo ju je nepoznato i plašila se da zakorači. U ustima joj je još bio čudan, nakiseli ukus, koji nije mogla da spere. „Sada nema nazad”, rekla je sebi.
Težina metala u rukama; mrki, vlažni miris. Stoji tako neko vreme, i nejasno upamćeni odlomci snova i sećanja previru joj pred očima. Više ne pokušava da ih potisne, jer zna da se sada jedino na njih može osloniti, u svetu koji je odavno izgubio svako značenje. To su moji znaci i znamenja – misli – a mirisi su svuda isti. Dobro što sam izula štikle, smetale bi mi. Trenutak postaje sve bremenitiji, bubreći nestrpljenjem i ona dopušta sebi poslednji momenat sumnje, pre nego što sat otkuca šest puta.
Biografija:
Miloš Mihailović rođen je 1998. godine u Beogradu. Studira srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem proze i poezije. 2013. godine objavljuje roman prvenac „Zeon” (Alnari, Beograd), 2015. svoj drugi roman „Ereja” (Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki”, Sombor), a 2020. zbirku priča „Knjiga odraza”. Objavio je veći broj kratkih priča, pretežno iz žanra fantastike, u regionalnim zbirkama i časopisima kao što su „Ubiq” i „Nova Galaksija”. Dobitnik je ugledne prozne nagrade za mlade „Golubić Gran Pri” (2014), Literarne nagrade „Natalija Natka Ćatović” (2015), prve nagrade na konkursu časopisa „Ulaznica” za esej (2018), druge nagrade „Marko Martinović Car” za kratku priču, kao i više nagrada za poeziju. Urednik je u IK „Zlatna gora”. Prevođen na rumunski i rusinski jezik.
