То је то. Ускоро ће све бити готово. Коначно ћу се ослободити ових болних окова и почивати у миру. Пуштам да ми последњи поветарац зањише косу и погледам светла града који ће ми, признајем, ипак недостајати. Одувек сам волео свој стан и ову високу зграду одакле могу све да видим, ни не слутећи да ћу једне ноћи, као ове, стајати на крову спремајући се да скочим. Али ево ме, овде сам, и полазим полако, померам десну ногу и крећем у вечни мир и…
- Надам се да имаш веома добар разлог за ово.
Почнем да се климам и брзо сиђем са ограде. Толико о одлучности, хм? Људи су тако несигурна и крхка бића која не верују чак ни свом сопственом уму.
- Ово се тебе не тиче. Одлази! Ово је моја ствар и учинићу то ако хоћу.
- Зашто си онда сишао? – пита ме она са благим осмехом, али, зачудо, не схватам га као подругљив.
- Ја…
- Не желиш то заиста да урадиш.
- Како ти можеш да знаш шта ја желим? Рекао сам ти да идеш!
- Да си стварно желео да скочиш, учинио би то одмах, не би стајао тамо читавих десет минута.
- Ти… ти си ме посматрала?
- Да… и зато сам одлучила да изговорим оно што ти не желиш да кажеш сам себи.
- Не можеш да знаш…
- Онда ми реци! Хајде! Реци ми онда који је то толико добар разлог да се бациш доле.
Зашто се она појавила? Требало је да се ово брзо заврши. Зар сам заиста стајао тамо толико дуго? Чини ми се као да је прошао само минут. Па, сада не могу да се бацим пред њеним очима. Изгледа да ће ово морати некако да сачека… Можда ће, ипак, бити лакше ако се поверим некоме, пошто најбољем пријатељу не могу… Можда ће ме онда пустити и отићи.
- Вереница ме је оставила – промуцам тихо и гледам у под не усуђујући се да је погледам у лице, али пошто она не одговара, подигнем очи.
- Ох, извини. То је то? Очекивала сам нешто много дуже као изговор.
- Преварила ме је са мојим најбољим другом. Другом ког познајем тридесет година и који ми је био као брат… Добио сам отказ јер нисам имао снаге да устанем из кревета… – ућутим.
- И? То је сада све?
- Није требало да ти кажем. Зашто сам уопште и отворио уста? – бесним. Коначно некоме кажем разлог моје туге и он ме исмева.
- Не схватај ово на погрешан начин. Као што сам рекла, очекивала сам нешто много озбиљније. Сада када си то рекао наглас, зар није и теби мало смешно?
- Смешно? Не могу да верујем…
- Када би се људи самоубијали због отказа и изгубљених љубави, ова планета имала би упола мање становника него сада. То се стално дешава. Свакога дана некоме се нешто од тога деси, али они настављају да живе. Зато што знају да је то пролазно! Зато што верују у себе и боље сутра! Зато што постају снажнији и спремни на нова искуства! Зато што знају да су овај живот добили да га живе, а не да га одбаце и протраће!…
Тек сада приметим колико се она тресе. Уплашена је… због мене. Зашто?
- Само немој да скочиш – прошапутала је и почела да плаче.
- Хеј, немој – пришао сам и загрлио је.
Ово је тако смешна ситуација. Како је дошло до овога? Уместо да сам сада доле на плочнику, сав у комадима, тешим девојку коју први пут видим у животу, а не знам ни зашто. Ноћ се окренула наопачке. Њене риђе локне испуниле су ми нос, уста и очи, место на рамену ми је мокро од њених суза, леђа ме боле од савијања јер је скоро за три главе нижа од мене, али се не померам са места све док није престала да се тресе. А то је трајало дуго, превише дуго… А за то време заиста сам увидео колико су њене речи истините и колико сам био слаб. Дође ми да ударим сам себе јер сам таква будала.
- Нећеш да скочиш? – одвоји се од мене и шмрцну.
- Нећу.
А онда, од свих ствари које могу да урадим, ја је пољубим. А она се не помера, не буни се и допушта ми да то урадим. И ја уживам у сланом укусу њених суза и уроним своје руке у те густе локне, и желим да се удавим у том риђем пространству и да се изгубим у њеном мирису. И не желим да се овај тренутак заврши. Икада!
…
Зове се Ана. Тако кратко и обично име, а ипак мени најлепше и најдраже. Како она тако мала и нежна може да буде ослонац мени? Да није ње, не бих замолио шефа да ме врати на посао, и он ме не би прихватио. Да није ње, не бих гледао на живот кроз ружичасте наочаре. Да није ње, не бих се поново заљубио.
- Немој превише да се везујеш за мене – каже ми она с времена на време – иначе ћеш да завршиш као што си и хтео.
- Планираш негде да одеш? – кажем и почнем да је голицам у кревету. Нисам се понашао овако још од средњошколских дана.
- Не – каже кад престане да се смеје, али има ту неку таму у очима коју ја у том тренутку нисам опазио. – Обећаваш да ћеш увек бити јак и наставити да живиш шта год да се деси?
- Обећавам – кажем и пољубим је у чело.
Није прошао дан а да се не видим са њом, чак и када останем прековремено на послу, увек ме дочека са топлом вечером и осмехом на лицу. Стално смо у мом стану, никада ме није одвела у свој, који је два спрата ниже. У почетку је причала како мајстори реновирају спаваћу собу, али после увек нађе неки други изговор. Али не смета ми то, волим када је близу овде код мене и имам утисак да већ живимо заједно. Сатима и сатима смо у стању да причамо без заустављања, а то најчешће радимо на крову, која иронија, на простртом ћебету под звезданим небом. Причамо све док нас вилице не заболе и док се она не успава, а онда је полако однесем доле и спустим у кревет. Каже да је сликарка, али никада ми није показала ниједан рад. Да нисмо једног дана шетали по галерији, вероватно не бих ни видео. Стала је испред портрета једне прелепе црнокосе девојке. Не разумем се у уметност и једино што могу да кажем јесте да ме подсећа на Мона Лизу, али једно десет пута лепшу. У потпису стоји само Ана, без презимена или било ког другог украса.
- Ово је твоја слика?
- Да… – каже и брише сузу која почиње да јој тече из левог ока.
- Зашто плачеш? – питам збуњено.
- Не, не, није ништа. Само… дуго нису овде ставили ниједну моју слику. Срећна сам. Ово је суза радосница.
Онда видим да то није једина слика са њеним потписом. Цео зид испуњен је њеним сликама. Све лепша до лепше. Од срећног пара који јури на киши, жене која на прстима везује кравату свом мужу, детета које једе сладолед до баке која се игра са својом мачком, и многе друге. Тако просте и безначајне радње, а ипак са толико јаким емоцијама и тако реалистично нацртане да се чини као да гледаш кроз неки прозор. Чини ми се да могу да пружим руку кроз рам и ухватим букет оне девојчице која га држи у рукама. Питам се зашто ми некада није показала своја дела када су овако лепа?
…
Те ноћи атмосфера у соби била је некако напета, не знам зашто. Дан је био прелеп, видели смо њене слике и шетали парком док се није смркло. А опет, осећам се некако чудно. И онда она проговори и на тренутак ме уплаши јер сам мислио да је заспала.
- Одржаћеш обећање?
- Које обећање?
- Оно да ћеш наставити да живиш шта год да се деси.
- Зашто то питаш са…
- Обећаваш?
- Да.
- У реду. Само сам то хтела да чујем. Лаку ноћ.
- Лаку ноћ.
И не затекнем је тог јутра поред мене. За све ове месеце ово је први пут да она није у кревету поред мене. Место је празно и хладно. Прегледам дневну собу, кухињу, купатило, чак и балкон, али ње нема. Онда урадим то поново, али овог пута тражим неку поруку или знак да је отишла у куповину или нешто томе слично. Не налазим ништа. Узимам мобилни телефон да је позовем, а онда схватим да немам њен број. Никада ми није требао, она је увек била овде и звао сам на свој фиксни телефон када сам на послу. Све остало време били смо заједно. Како је могуће да то тек сада примећујем? Данас је недеља, не идем на посао и тако одлучујем да направим топао доручак када се врати, а то ће вероватно бити ускоро. Али она не долази, ни на доручак, а ни ручак. Схватам да сам превише чекао и спуштам се до њеног стана, можда је нешто хитно искрсло, па је заборавила да се јави. Силазим до стана 76 и звоним на врата. Отвара ми једна жена са бебом у једној и цуцлом у другој руци.
- Изволите – каже она.
- Ја… Овај, извините, да ли је Ана код куће?
- Ана?
- Да.
- Овде не живи ниједна Ана.
- Али, ово је стан 76?
- Да – каже она, већ мало живчано.
- Извините, вероватно сам погрешио стан.
- У реду је, довиђења – и залупи ми врата пред носем.
Да ли сам погрешно упамтио број? Немогуће. Али, ипак, вероватно сам погрешио. Пробам са 75 и 78, у првом стану нико не отвора, а у другом ме дочека неки средовечни бркати мушкарац који тврди да живи сам. Нема је ни у једном стану на овом спрату. Избезумљено кренем од врата до врата и, ни сам не знам како, проверим целу зграду. Не само да нема моје Ане већ у целој згради нема ни једне Ане. Седнем на степениште и ухватим се за главу, не знам шта да радим. Да ли да позовем полицију? А онда се сетим да ми у 75 нико није отворио и одем да проверим поново. Овог пута отвори ми једна бакица којој се мачка врти око ногу.
- Добар дан. Да ли овде живи Ана?
- Жао ми је, дечаче. Овде смо само Мици и ја – покаже на своју мачку.
- Али, али… Она је рекла да живи у броју 76, зашто је нема, зашто је нигде нема? – почињем неповезано да причам и не размишљајући да могу да уплашим ову старицу.
- Ох, ти причаш о Ани Илић?
- Да, да, да. Знате је? Где је она? Молим Вас, кажите ми.
- Ох, сироти дечаче, па ти не знаш.
- Шта не знам?
- Ана је умрла још пре пет година. Бацила се са крова ове зграде. Била је веома фина девојка, повремено је чувала Мици када ја одем код унуке, јер, знате, не могу да је оставим без хране и онда… – али ја не чујем остатак. Не чујем више ништа и не видим ништа.
Не знам како сам се створио у својој соби. Када сам постао свестан, видео сам да је мрак и да је три ујутру. Прошло је седам сати откако сам био пред вратима 75. Искључио сам свој мозак, своје тело, своје мисли, али више не могу да их потискујем. Толико их има, безброј питања, а сва она се спајају у једно огромно „како?”. Када коначно скупим довољно снаге и устанем, одем до компјутера, оклевам пар тренутака, али онда укуцам њено име, и скаменим се када угледам њену црнобелу слику у новинском чланку: „Неуспела уметница извршила самоубиство”. Потирем жељу да само побегнем од екрана и присилим се да прочитам.
„Синоћ у 2.43 млада уметница, Ана Илић (25), починила је самоубиство тако што је скочила са крова своје зграде. Из поузданих извора знамо да је њен вереник побегао са њеном сестром. Ана се месецима мучила да заборави то што се догодило, и једино што ју је одржавало био је њен посао. Али пре недељу дана галерија јој је уручила отказ и она је одлучила да свој живот оконча. Њена сестра је…”
И ту се заустављам, ово је било довољно, не могу више. Цео желудац ми се диже до носа, отрчим до купатила и исповраћам оно мало што сам јутрос појео. Заспао сам на поду, али хладноћа плочица није ми дозволила да сан траје предуго. Устао сам и вратио се до компјутера, прочитао цео чланак, па још једном, изнова и изнова, док, чини ми се, нисам научио сваку реч напамет. Нисам спавао, ујутру сам отишао на оно гробље где је писало да је сахрањена и цео сат провео тражећи њену слику међу свим оним споменицима. Искрено, нисам желео да је нађем, али јесам, и испод њене слике било је крупно исписано: Ана Илић, 1990–2015, „Твоја дела живеће после тебе”. Знам да је овај текст уредила њена сестра, и то сам прочитао. Вратила се у град са својим мужем, Аниним бившим вереником, и из „поузданих извора” сазнало се колико она тугује за својом сестром и колико се каје за све што је учинила, и зато је обећала да ће галерија вратити њена дела на место и да их никада неће померити. Заиста је то и остварила, не поричем, и срећан сам што је Ана то видела. Питам се да ли јој је опростила. Да ли се зато вратила „тамо”, јер је нашла свој мир? Спуштам букет белих ружа које сам донео, замало и да заборавим на њих. Приметио сам да их носим тек када ме је један залутали трн убо у длан, који сам несвесно стиснуо.
- Па, Ана, ко би рекао да си ти, девојка која је спасила овог човека, поступила баш као он? Само што ти ниси имала особу која ће да те заустави… и ниси одустала, и ниси могла да нађеш разлог… да останеш – грло ми се стегло и изгубим глас, али не плачем. Обећао сам себи да нећу плакати.
- Нећу дуго да се задржавам… превише ми је чудно све ово, и даље сам збуњен. Желим само да кажем да ћу се држати свог обећања. И желим да ти захвалим за све. Показала си ми да заиста вреди живети и да никада не треба да одустанем. Показала си ми да могу поново да волим. Показала си ми да не направим исту грешку као ти. Хвала ти, безброј пута ти хвала. Нећу те никада заборавити – и онда се окренем и одем. Никада се више нисам вратио на то место.
…
Пет година касније добио сам кћерку, а Марија, моја жена, изјавила је:
- Желим да се зове Ана. Мислиш ли да је превише обично име?
- Не – кажем. То је прелепо име – и пољубим малу Ану у чело.
Биографија:
Миљана Цветковић (21), из Пирота, Филозофски факултет у Нишу, трећа година Србистике. Ишла сам у средњу Техничку школу и никада себе нисам замишљала на овом факултету, увек сам себе видела као „машинца”. Али због препоруке другарице и велике љубави према књигама одлучила сам да се опробам, и морам признати смер није онакав као што сам очекивала, али је веома занимљив и задржао је моју пажњу.
Своје писање никада нисам сматрала правим талентом, али по препоруци пријатеља и професора одлучила сам да нешто од тога угледа „светлост дана”.
