Овај наслов може деловати обмањујуће на тебе, драги читаоче, наводећи те да помислиш да ће ово бити прича о Роршаху лекару или, још горе, Роршаху антихероју, евентуално ћеш претпоставити да је пред тобом прича о неким животињама и њиховим назалним органима. Међутим, превара је у томе што није у питању таква прича. Све је наопачке и мора се кренути од краја. Ово је, пре свега, прича о полицији. Тачније о полицајцу. Једном конкретном полицајцу. Младом, наочитом и не превише паметном чувару реда и мира.
Е сад, квака је у томе што се сви ови догађаји одвијају у једном свету који може личити на твој, драги упорни читаоче (који и даље не одустајеш од читања, иако почиње да ти се јавља скепса у вези са овим текстом), већ се све дешава у једној паралелној стварности. Свакодневица нашег протагонисте полицајца обојена је правилима и уредбама, забранама и ограничењима, које управо он, свеже обријани, поносни момак у плавом, треба да спроводи у дело. Ништа чудно, помислићеш, па то раде милиционери и у нашем свету. Али не дај се завести и помислити да се можеш идентификовати са животом у овој причи. Дакле, посао овог ревносног државног прегаоца био је да пази да се ограничења кретања поштују и спроводе у складу са прописаним законима. Свим грађанима старијим од 65 година у потпуности је забрањен излазак из сопственог дома. Сви остали имају право да напусте дом само ради оног најнужнијег – тоалет папира, и одмах се врате назад, и то искључиво пре пет сати по подне. Тада почиње полицијски час, чији је назив нашег протагонисту чинио јако поносним и давао му осећај сопствене важности.
Једног обичног дана, прилично сличног свим осталима (јер шта би се различито и могло дешавати у овом једноличном окружењу?), млади представник полиције кренуо је у патролу. Његов рејон био је део града назван А. У суштини, то је био сам центар града у коме се дешава ова прича, али, неочекивано, центар овог града био је миран, углавном испуњен малим улицама и кућама с двориштима. Људи су поштовали правила, најчешће никога није било на улицама, не само за време забране већ и у другим деловима дана. Да ли зато што су сви имали преко 65 или је просто свима било лепше у кући него напољу, ипак, примеран мир је владао у А. Мир овог краја испуњавао је полицајца поносом, јер се осећао, макар донекле, заслужним за то апсолутно поштовање реда.
Тог дана кренуо је у редовну патролу. Ишао је лаким кораком, јер се то тако обично каже у причама, али у ствари се возио лаганим темпом у свом полицијском аутомобилу. Пиркао је ветар. Са радија је допирао Моцарт (кога је млади милиционер сматрао узорним због поштовања хармонијских и ритмичких правила у компоновању), ништа није искакало из уобичајеног. Возећи се, осматрао је прозоре препуне цвећа и окућнице с покошеном травом, за које се увек питао ко их одржава, будући да никада никога није било напољу. У једном тренутку из унутрашњег мира га нешто прену. На прозору жуте куће негде на средини главне улице учинило му се да стоји нека мрља. Заинтригиран овим чудним искакањем из уобичајеног, униформисани младић заустави аутомобил. Мислио је да му се учинило, али када је иступио из возила и боље погледао, јасно се видело – на прозору је стајала чудна мрља. Био је збуњен. Откуд мрља ту и како? То никад није било. Овде је све увек под конац, нема никог, поштује се неки ред. Ипак, мрља је стајала као флека преко стакла, није било сумње. Не знајући шта да ради, милиционер се вратио у ауто, журно упалио мотор и одјездио даље, правећи се да је све у реду.
Следећег дана, и даље узнемирен због јучерашњег призора, полицајац је кренуо у редовну патролу. Како се приближавао жутој кући, у трбуху му је расла нервоза. Није био навикао на стрес на послу и ово искакање из рутине га је јако узнемиравало. Са стрепњом је гледао у прозор, али она је опет била ту. Видео ју је. Није се могла не видети. Мрља је и даље била ту. Мада… као да то није била иста мрља. Полицајац јуноша био је збуњен. За тебе, драги читаоче, све ово може бити немотивисано и чинити ти се баналним, али нашем полицајцу није било лако. Просто, он је навикао да се ствари одвијају мирно и једнолично, да се поштују прописи и да ништа не искаче из оквира, а нарочито не из прозорског оквира. А мрља на прозору је дефинитивно искакала. Мислим, из оквира. Милиционер је ставио прст на чело и потрудио се да дубоко размисли. Након дужег стајања на улици с прстом на челу, који се повремено кретао и до слепоочнице пратећи мисаони ток, одлучио је да би најбоље било да он ту мрљу фотографише, проучи, па онда закључи шта му је најбоље чинити. И тако је и урадио.
Стигавши кући, испред врата се изуо, ушао, на терасу однео униформу и улетео у каду пуну етил-алкохола. Био је ово дуг и напоран дан. Попивши мало прополиса и рибљег уља, полицајац се бацио на посао. Е сад, велика је срећа била што су у овом свету библиотеке биле превазиђене, јер би се наш предани чувар реда и мира вероватно загубио и не би знао шта да ради да је при руци имао, рецимо, Требјешанинов Речник психологије или Алпортову Психолошку интерпретацију личности. Хвала богу, па се овде нису користиле књиге, већ су се знања црпла из безграничног Гугл универзума. Истраживши знаностима препуне дубине интернета, полицајац је наишао на оно што би ти, едуковани читаоче, свакако препознао као странице из Роршахове Психодијагностике. И тако ова прича постаје помало и о Роршаху. Али не заиста. Можда је пре о његовим мрљама. Помало.
Отворивши фотографију, милиционер је мрљу упоредио са Роршаховим и видео да је готово идентична са једном од десет понуђених. Како је текст који је говорио о мрљама носио инструкције да читалац прво сам покуша да закључи шта се на слици види, а до сад смо већ увидели да наш полицајац увек следи дате смернице, загледао се у своју фотографију. У почетку је осећао нелагоду, било му је тешко да се опусти. Али није само то било у питању. Као да му је и сама прозорска мрља стварала неки непријатан осећај. Након доста напрезања на тренутак му се учинило да би то ту можда могле да буду и две фигуре. Да, две фигуре, два човека, чак. Два човека, и они се отимају око нечега. Стоје један насупрот другом. Супротстављени су. Хух. Мало се занео. Обрисао је чело и сабрао се. Доста зезања. Сада када је покушао да сагледа мрљу као слику, ред је и да прочита текст о њој. Испод слике на интернету писало је: СОЦИЈАЛНА ИНТЕРАКЦИЈА.
Милиционер није био превише паметан, али је био јако упоран и желео је да схвати шта то прозорску мрљу повезује са понашањем у друштву. У тексту је писало да оно што он види на флеки с прозора представља његов однос према другима. Каква глупост! Па он има феноменалан однос са другима. Он је супер са другима. Ево, баш последњи пут кад је оно… Мислим, оно некад… Кад је било… Добро, сад не може да се сети, али свакако је одличан у социјалној интеракцији. Сто посто. Можда, ето, кад је био мали, није баш увек успевао да се укључи у игру с децом у дворишту. И некад су му отимали лопту, па му нису давали да шутира с њима. Његову лопту. Али то је било тај неки пут. После је било супер. Једном га је на полицијској академији чак један колега и питао да му позајми белешке да исфотокопира. Наш, тада будући, полицајац их није имао код себе у том тренутку. И после га овај више није ни питао. Свакако, одличан у социјалним вештинама, па да.
Сви знамо како враћање у прошлост уме да буде исцрпљујуће. Након успешног дана на послу и темељног истраживања код куће, полицајац се скљокао на кревет и заспао у нади да ће прозорска мрља колико сутра бити прошлост.
Може се рећи да наш полицајац није био баш неки срећник. Када је, сутрадан, са још већом стрепњом, а ипак правећи се да је све у реду, стигао до жуте куће на средини главне улице насеља А, угледао је нову мрљу. Овога пута био је сигуран. Мрља је ту, на истом месту, али ова је другачија. Толико је времена провео зурећи у ону претходну, знао јој је сваки детаљ. Не, нема супротстављених фигура. Са стрепњом је фотографисао нову мрљу и одјурио прекорачивши брзину од 20 километара на час, што је било јако неуобичајено за њега и сада је већ знао да је узнемирен.
Дошао је кући. Изуо се испред, изнео одећу, пљуснуо се алкохолом и отворио компјутер. Добро, нека правила морају да се знају и самим тим и поштују. Отворио је мрљу и покушавао да докучи шта се на њој види. Потрудио се да се задуби и видео је неку чудну маску. Као неко лице животиње. Изгледало му је јако ружно и изобличено. Када је прошло довољно времена, сматрао је да би по правилу смео да погледа значење данашње мрље. Назив ово је био: АУТОПЕРЦЕПЦИЈА – СЛИКА СЕБЕ. Ово није очекивао. Уосталом, он први је за себе сматрао да је вредан, прецизан, да добро обавља свој посао, држи људе ван улице како закон налаже. Увек поштује прописе и законе. А зна се да је закон увек на страни грађана и да се њиме постиже добро. Он, полицајац, на страни је добра. Јесте да има мало крив нос. И да је мало пустио стомак. Али то је од патролирања марицом. Дакле, за добробит друштва. Ето, чак се и жртвује за друге. Ма, ово су све глу… Замало и да помисли нешто омаловажавајуће, али се зауставио. Просто се и сам уплашио свог бунта. Ако Гугл тако каже. И ти научници. Онда је сигурно тачно. Можда је он нешто погрешио кад је размишљао о себи. Биће да је то.
Наредног дана у редовној патроли наишао је на оно неочекивано, које је већ постало очекивано – нова мрља на прозору. Полицајац ју је без оклевања фотографисао и продужио даље. Након кућних ритуала кренуо је у тумачење најновије флеке са стакла. Ух, ова је некако била језива. Страшна. Црна, потпуно мрачна. Подсетила га је на начелника полиције. И, помало на оног… На оног горе. Председника. Језа га је прошла. Испод мрље је стајало: ФИГУРА ОЦА. Али он је ценио свог оца. Поштовао га је, изнад свега. Његов отац је био изузетна личност. Један од чланова Кризног штаба у оно време. Оно време, знате, кад се овај систем функционисања још успостављао. Доносио је важне одлуке. Мало су разговарали, отац је био заузет. А и мајка га је поштовала. Није дозвољавала да ико говори кад отац уђе у кући. Ипак је радио напоран посао и макар код куће је могао да има мало мира. Од свих ових подсећања, наш полицајац је помислио да се можда није довољно темељно окупао, па је поновио свој третман етил-алкохолом, трудећи се да буде што чистији и бољи, што послушнији држави и надлежнима.
И тако ова прича почиње да бива помало монотона, као и све када крене да се понавља више пута заредом. Наш протагониста је свакога дана поносно и ревносно обављао своје задатке, успут фотографишући нове мрље, све мање покушавајући да докучи њихово порекло, а све више откривајући какав је он то човек. Судећи по интернету, наравно. Јер, какав год био, ипак није довољно мудар да сам све то докучи, не искаче он из поретка тек тако.
Како су дани пролазили, он је уочавао лица малих, провидних, вредних женица (ФИГУРА МАЈКЕ), хаотичну масу раштрканих чудовишта (ЖИВОТНО ОКРУЖЕЊЕ), крваве борбене слонове (АГРЕСИВНОСТ), а чак на једној није успео ништа да уочи ни након пола сата зурења у фотографију флеке (КРЕАТИВНОСТ).
Недељу дана је прошло, а милиционер је сваког дана бивао све узнемиренији, али, истовремено, и све заинтересованији. Целог дана би ишчекивао да стигне кући и, након редовне дезинфекције (разуме се), пређе на решавање загонетке (како је почео да доживљава све ово). Почео је и он сам да се мења. Осећао је да није потпуно равнодушан (како је некоћ сматрао да би чувар реда и мира требало да буде), јавио му се полет. Толико се узбудио да је једног дана раније кренуо у патролу. Ни сам није могао да верује да му се то десило, али жеља да види нову мрљу била је јача. Поранио је пет минута. Ма ко ће да зна.
Кретао се улицом лагано, као да је све уобичајено. Он је ту, патролира, стандардно. Стигао је до главне улице А. Возио је полако. С леве стране сива кућа, празно двориште, спуштена једна ролетна. Регуларно. Затим, чудна тиркизна кућа са браон оквиром око прозора (јер неки људи једноставно немају укуса), све празно, баш како треба. Узбуђење је расло. Још десетак кућа и стиже до жуте на средини и ОНОГ прозора. Прошао је и розе кућу са ружама у дворишту. Након ње, велику неомалтерисану. Још мала бела и велика сива и… Чекај. Полицајац се заледио. Први пут откако се налази на овој патролној рути десило се нешто наспрам прописа. Неко није био у кући. Почео је да га облива хладан зној. Руке су му се тресле. Кроз капију жуте куће улетела је висока плавуша успут довикнувши: Ево ме, стижем, сад ће патрола!. А тренутак касније с прозора се одлепила мала влажна псећа њушкица и нестала иза завеса.
Изгледа да је ова прича ипак испала мало и о њушки.
25. 3. 2020. у Нишу, током ванредног стања
Биографија аутора:
Василиса Цветковић је рођена у Нишу 1992. године. Завршила је Србистику на Филозофском факултету, где тренутно ради и похађа Докторске студије филологије. Слободно време проводи у шетњи са својим псом Оливијом Њутн–Цветковић и уз филмове Вудија Алена. Верује у љубав и живи за књижевност.
Dobar pocetak. U skorije vreme ocekujemo prvu knjigu.