Соба
Соба је била слабо осветљена лампама. Роберт je седео на фотељи. Капи зноја клизиле су му низ слепоочнице док га је дим цигарета гушио.
Просторија је била пуна познатих људи. Чланови уже и шире породице мирно су разговарали пијуцкаjући вино или јефтини виски. То су били људи који су хтели само визуелно да живе туђе, скупе животе. Флаше су се празниле, а Роберт испред себе није видео ништа због дима. Чуо је шкрипање врата, а речи су полако постале тише. Није могао да устане када је приметио да људи поново улазе у собу.
Стари радио као да је тражио само станице са музиком давно распалих бендова. Из дима су навиривале све јасније силуете младих, али такође познатих људи. Сви су плесали, а он и даље није могао да устане. Ноге су му биле стране, руке још више. Само је очи могао да контролише, иако су га пекле док су му сузе силазиле низ образе.
Чуо се шум радија после ког је музика постала бржа, заједно са плесом. Људима су се у рукама појавиле чаше са пивом, и забава, какву је Роберт видео још за време средње школе, почела је. На једној страни били су парови у загрљају, а на другој већ „надувани” клинци који су делили једну цигару „траве”. Средиште собе, баш испред фотеље, било је намењено плесачима. На кревету је седело распричано друштво које је с времена на време гледало Роберта.
Музика је била све јача, а забава је достигла свој врхунац. Изненада, једна девојка упутила се ка Роберту ходајући као по некој модној писти. Онда је стала иза наслона фотеље. Рукама је гладила његов врат док га није ухватила за браду, окренувши му главу на страну. Пољубила га је, а затим је поново усмерила његов поглед право, према средини собе. Више никога није било у соби осим те девојке. Чуо је њене кораке и видео како са столицом долази испред њега. Села је и, када је отворила уста да проговори, музика је стала. Роберт је у том тренутку чуо само звоњаву. По ставу и гестикулацији видео је да девојка виче, као да се расправља са њим. У једном тренутку бацила је столицу и напустила собу.
Онда је просторију посетила група од три Робертова пријатеља. Сели су на под, окренувши леђа овоме. Причали су, али Роберт и даље није могао да чује. Само се један пријатељ окренуо и упитао га да ли му је потребна помоћ. Пошто није било одговора, устали су и отишли.
Собу су посетили и људи које је Роберт препознао са факултета. Претурали су по књигама са полице, причали о њима, али нико није гледао ка фотељи.
Они су отишли када је дошла жена са дечјим колицима. Где је било место за бебу, севала је ватра. Жена је била уплакана. Само је махом погледала Роберта. Он је осећао кривицу. Сузе му више нису биле од дима, биле су од кајања. Тада је осетио да га неко тапше по рамену, али није могао да се окрене.
Чуо је звона цркве, а онда су дошли сви они људи који су претходно били испред њега. Били су обучени у црно. Нико није плакао – чак су се неки и смејали.
Робертове руке су се ослободиле. Протрљао је очи и видео да је сам у соби. Све време је био сам.
Јован Ђорђевић
Биографија аутора
Рођен сам 2002. године у знаку Водолије. Ове године завршио сам гимназију и уписао Филозофски факултет у Нишу, одсек Србистика. Писањем прича, есеја, понекад и песама, изражавам се од петог разреда. Квалитет истих наравно не лежи у тим годинама, већ у ономе ко чита. Дуго се бавим калиграфијом, а поред тога и цртањем и сликањем, по личној потреби. Моје кратке приче и један есеј могу се наћи у електронским часописима КУЛТ и Blacksheep. Омиљена књига ми је Ловац у житу, а од аутора бих издвојио Селинџера.
