Ускршње јутро, почетак априла, рано пролеће. Понеки сунчев зрак стидљиво се јављао након кишног јутра, пробијајући се кроз облаке. Одавно је време да започнем дан, али сам и даље била мрзовољна. На зиду је било много урамљених фотографија, постера, слика, и једна белина где је некада стајао сат, а сада само рупица која је остала после вађења ексера. Загледах се у рупицу на зиду, која је више личила на тачку, јер је била једва видљива. О Боже, зашто ова рупица расте и из ње избија светлост?! Да ли би требало да се бојим светлосне тачке на зиду која расте? Одједном, појави се човек мени познат – по мирним откуцајима срца закључујем да ми је добро знан. Немо посматрам и чекам да се нешто деси, као да је све ово нормално, као да сваком људском бићу избија из зида човек кога познаје, али не зна ко је он. Јави се промукли глас, попут оног када дуго не причаш, па мораш да прочистиш грло пре него што изустиш нешто:
– Мила?

Покушах да кренем уназад, али сам од силине шока који проживљавам била као ушрафљена у столицу.
– Мила? Да ли си добро?
Зашто ми се овај производ мале светлосне тачке обраћа по други пут и пита да ли сам добро? Одакле зна моје име? Мислим да би требало да престанем да верујем да се ово заиста дешава!
– Мила? Зашто гледаш у мене као да си видела духа?
Духа? Драго ми је да смо се упознали, зваћу те тако. Да ли ја и даље разговарам сама са собом уместо да отерам одавде ово што разговара са мном?
Гледала сам у њега трудећи се да ме бар једна бора на његовом лицу подсети на то ко је он и одакле га познајем. Док сам размишљала о томе, пружио је руку коју ја нисам приметила. Позва ме, ја се тргох из овог обраћања себи и он ме поведе са собом кроз светлосну тачку на зиду. Беше то мала, али изузетно пријатна просторија на чијим зидовима је било неколико часовника украшених рубинима. Осећала сам се као да се налазим у повећем рубину, на чијим су се страницама налазили часовници украшени крв-црвеним драгуљима. Непомично сам стајала у средишту те просторије и гледала у часовнике. Питала сам чему све ово: да ли ће ме Дух водити даље кроз ово путовање, да ли је ово крај или почетак нечега, да ли ћу икада изаћи из ове просторије. Пажњу ми је привукао један од часовника. Приближих му се, скоро па као да ходам по добро познатом тлу. Пребрзо си ово место доживела као сигурно, говори ми моја подсвест. Рекох јој у себи да ћути, да сарађује са мном и да не држи предавања као и обично. Не мора да ми говори да сам непромишљена, знам то иако не признајем наглас. Казаљка на сату која показује минуте убрза и поче да личи на пропелер авиона. Пропелер је све више убрзавао и почео да личи, мало-помало, на филмско платно. Јави се моје детињство у виду филма. Девојчица светле браон косе спавала је мирно у очевом крилу. Очево крило, поред његовог срца, једној девојчици представља најсигурније место на свету. Соба у којој је седело њих двоје била је обасјана јаким и топлим сунчевим зрацима, који су се поигравали сенкама намештаја из собе. Иако у соби није било много намештаја – сто, две столице и један кревет, соба није деловала празно. Била је испуњена љубављу. По поду собе налазиле су се разбацане коцкице, играчкице из животињског царства биле су у углу, а ћебенце поред девојчице. Она је расла у сну, додуше споро, али како је расла, топлина у соби постајала је хладна, непријатна. Тама се себично борила са светлошћу и неретко успевала да завлада деловима собе који су били најсветлији. Чудна је та хладна топлота. Место је све више бивало хладно, туђе и непознато. Девојчица се трже одједном – као да је спавала на шиљцима, а заједно са њом и ја. Овај сат ми се није допао. Уплашена трзајем, склонила сам се одатле и опет се вратила на најсигурније место – средишњи део просторије. Осећај да ми је средишњи део просторије пружао сигурност, јер сам тамо најдуже стајала, подстакао ме је да размишљам о томе да ли сигурност и поверење настају онда кад си препуштен хаосу, или нађеш мир у једном месту, где је било најмање непознаница. Све време чули су се откуцаји часовника. Иако часовници нису куцали исто, неретко су се поклапали са мојим откуцајима срца. Да ли се то прошлост много година касније преплиће са мојом садашњошћу? Опет је моја подсвест скакутала по мојим ганглијама и подсетила ме на оног ко ме је довео овде. Одлучих да га позовем. Можда он има објашњење. Желела сам да сазнам шта се дешава са свим овим часовницима, ко брине о њиховим батеријама. Позвах га:
– Душе? Да ли си ту? Зар овако остављаш госте које си сам звао?
– Ту сам. Не иде ти лоше сналажење.
– Где си? Не можеш да кажеш да си ту, а да те ја не видим. Зашто овај сат показује моју прошлост?

Мој домаћин је изгледа некомуникативан. Пришла сам једном сату, али у моменту када сам хтела да видим шта ће се с њим десити, чух домаћина Духа. Очекивала сам другачије понашање бића које ме је увукло овде да се расправљам са својом подсвећшу и гледам у часовнике, мене, којој је ручни сат био само додатак уз наруквицу.
– Питала си ме ко мења батерије, па бих да ти одговорим. На часовницима прошлости батерије се не мењају и не пуне. Они раде непрестано, а енергију им даје то што те часовнике носиш у себи. Њих не можеш заменити, продати, нити потпуно заборавити. Можеш их само мало префарбати, и то искључиво делањем у будућности. Часовници којих си се бојала показују будућност. Њих можеш мењати, преправљати, спајати са другим, јер на будућност увек можеш утицати.
– Где сам ја сада? – упитах.
Забринула сам се и почела да размишљам о својој прошлости. Да ли то заиста изгледа тако из угла посматрача? Много је било теже одиграти улогу него одгледати представу. Док сам играла, ја сам производила све те осећаје, а ова представа може само да пробуди осећања. Неретко су та осећања тренутна, произведена због лупања срца при ишчекивању следећег догађаја, а врло ретко, па готово и немогуће, да је неко заиста осетио и разумео улогу и осећања глумаца. Дух настави:
– Ово што си назвала просторијом у облику рубина, то је твој часовник садашњости. Он има у себи тебе, иако тога ниси нарочито свесна. Часовник садашњости такође садржи и часовник прошлости и будућности, јер се свака садашњост састоји од прошлости, будућности и тебе саме која делаш. Свако данас има и јуче, а има и своје сутра. Твоје сутра биће сјајно онолико колико си ти спремна да верујеш и користиш шансе које су ти понуђене. Кад будеш научила да препознаш шансу, научићеш да је створиш и сама. Док ти будеш користила и стварала шансе, испуњаваћеш своје снове и градићеш будућност. У једном моменту свог живота пожелећеш да се окренеш и видиш плодове свога рада. Немој дозволити да их се постидиш, него делај с љубављу, радошћу и спремношћу да чуваш свој идентитет.
Дух је и даље причао, али сам га ја све мање слушала. У глави ми се без престанка одвијала представа коју бих могла назвати животом. Неке ствари се десе (изгледа) да бисмо се ми поново сетили њих и вратили их у срце – одакле смо их често избацивали, трпајући у себе ситне проблеме свакодневице, којих се нећемо сећати и који неће бити темељ нашег пропадања. Дух је нестао, а да то нисам приметила. Хтела сам да га питам још нешто, јер је он знао много више о мени, него што ћу ја икада знати о себи. Изгледа да је лако прочитати о животу из крупних очију девојчице браон косе.

Тргнух се па погледах у белину на зиду – рупица из које избија светлост. О, не, нећемо опет!
Јелена Коцић