Подргеван кромпир ни свиње не једу. Он, и не знајући за дух ове сентенце, ништа није подгревао. Врло неекономично, сигурно би се рекло у ово време оскудице. Свакога дана бацао би значајну количину хране, будући да је на његовом столу увек било јела довољно за двоје. Колико год да је мерио намирнице, што по разним пијацама и маркетима, што код куће, никада није могао да добије количину која је била довољна само за једну особу. Могуће је да је на самом почетку стварања те навике бацања (која често, али не и у овом случају, долази или од непристојног богатства или помодарског ексцентризма) сувишка хране, а мањка заједничког живота, прождирала његова савест. Но, брига да се оваквим понашањем не изазове зла судбина намењена онима који не умеју да сагледају целину полако је копнила услед бриге да се достојанство једног човека не унизи у земаљској хијерархији наспрам достојанства једне свиње. Такво оптерећење ишчезло је када ју је позвао и све спремио као и обично. Сада су имали довољно времена да се упознају. Будући да је већ наступило вече, свакако глупље од јутра, понудио се да је отпрати до улице у којој је живела како током оних првих, тако и током ових последњих дана. Одбила је. Вратио се у трпезарију удубивши се у призор сваковрсних ђаконија које су некада биле само плодови земље, али их је он својом вештином преотео од ње и начинио делима кулинарства. Био је срећан што не мора мислити о доручку. Ништа се није променило, осим сутрашњег јеловника.
Аутор: Страхиња Костадиновић