JELENAK I JELENA Nastavnica biologije rekla je jasno: „Za prolećni raspust sakupite bube. Ko ne donese – nema petice! Pazite samo da ne bude kasno!“ I evo me u selu kod babe i dede, gazim puteljkom kroz rosnu travu i trudim se da ne stanem na put nijednom vrednom, marljivom mravu. Odjednom kroz smaragdne vlati trave ugledah dve sićušne glave i dva sjajna roga ko u jelena: Jelenak – i njegova ženka Jelena. Bube sam, naravno, donela kući. Šetaju po kutiji na mome stolu i ne slute da će mi srce prepući i da sam zbog njih u velikom bolu. Neću! Ne mogu! Hvata me užas kad pomislim šta bubama treba da radim: probodem čiodom i tako ostavim, pa na stiroporu donesem na čas. Tada mi najednom sinu ideja: nacrtaću bube – to mi bar ide. Biće to najlepši crtež na svetu. Oduševiće se svi kada ga vide. I celu sam noć crtala vredno: nebo i bele oblake gore, a dole u travi žuti maslačak i bube što se kraj njega vole. I šta mislite, šta se dalje desilo? Nisam dobila peticu. I nije mi žao. Ali su bube ostale žive. I ta me misao i sad greje kroz jutra hladna i dane sive. Odavno sam otišla iz osnovne škole. Ali na zidu moje sobe i danas treperi trava zelena i u toj travi se i sada vole dve moje najdraže bube na svetu – Jelenak i njegova ljubav Jelena.
PESMA O LjUBICI …Maji i mačku Ljubi… Živim sa mamom, tatom i bratom. Naša porodica – ko druge ista. Ponekad mirno, ponekad ratno, veselo, tužno – problema trista. I svi se odrasli u kući slažu, oko onog od čega će mi srce prepući. Koga god pitam – svi mi kažu: – Ne možeš da čuvaš mačku u kući! A prošlog leta komšijska mačka u našoj garaži omacila mače, šareno, pufnasto, kao igračka što samo mauče, prede i skače. I raslo mače u mom dvorištu na toplom suncu ispred garaže, i čim otvorim ulazna vrata - njegove okice me odmah traže. Nemirna mačkica, okretna, brza, ko neka malena, hitra bubica. Dugo sam smišljala i najzad se setih i dadoh joj ime – Ljubica. I sve je bilo dobro do zime. Ona napolju, a ja unutra. Danju se sa njom igram u dvorištu, a uveče nestrpljivo čekam sutra. Al' jedne hladne zimske noći kad mraz je počeo sve da okiva, razmišljala sam sve do ponoći da ledeno je gde god se skriva. I više nisam mogla da trpim – kad se uspavaše mama i tata ustala sam tiho da ih ne probudim i otvorila ulazna vrata. I pozvah Ljubicu, promrzlu, jadnu, u svoju sobu kraj peći vruće, i ostade tako sa mnom do zore kada je krišom opet pustih iz kuće. I to se ponavlja svake noći : čim svi zaspu – uvedem Ljubicu unutra, pa spavamo zajedno u mom krevetu nas dve zagrljene sve do jutra. I sada je napolju ledeno veče. Svi traže neke tople kutke. A ja i Ljubica, ispod mog ćebeta, krademo naše srećne trenutke.
Vesna Pešić
Pesme su preuzete iz zbirke „Тragovi na duši“ (2020)
Fotografije: Unsplash