Noćas ako umrem
Pospi moje pesme
Po svetu da vide
Da nikog nema
Ko bi me lepše ubio
Ko bi me svirepije voleo
Ko bi me manje boleo
Ko bi mi više falio
No ti
Noćas ako umrem
Na grob ne dolazi
Ni sveću ne pali
Kad obasjati ništa neće
Ni moje nade
Ni tvoje bede
Ni moje proleće
Ni tvoju jesen
Noćas ako umrem
U san ti neću doći
Jer sni su krinke
A ljubavi mojoj kosti se vide
I srce je golo, šuplje
Kandžama đavo raskopao
Noćas ako umrem
Evo telo zemlji
Duša tebi ide
Bog je neće hteti
Noćas ako umrem
Kaži moralo je tako
Slaži da volela te nisam
Sipaj vino
Crveno a hladno
Ko krv moja
Što nekad zbog tebe je vrila
Noćas ako umrem
Ako oči sklopim
A priznala ti nisam
Da umreću zbog tebe
Da nadala sam se da ću te sresti
Među ljudima
Kraj kojih sam ko utvara prolazila
Noćas ako umrem
A suza moja večno u vazduhu ostane
Tuga će se imenom mojim zvati
*
Uklet sam val što razbije ga stena na četrdeset sedam delova,
što zaurla devet puta pre nego da nestane
za svako slovo imena što mu u grlu zapne.
A ti si more, i u sebi nosiš čitav beskraj tih modrih valova.
Ma da l’ bar jedna reka na tvom ušću zastane
i poželi da gutljaj jedan i na zemlju kapne?!
Ja sam reka
što so joj tvoja kroz žile zavek teče.
Ja sam reka,
a zbog te soli nikad se više tako neću nazvati.
Bila sam reka
što je more na dva vodotoka seče.
Bila sam reka –
cela, a sad na dnu će ti tek pola mene bolovati.
Bila sam reka,
a sad više nema me ni pola!
Bila sam reka,
jer imala sam svoj tok i u tebi.
Sad sam ona što čeka,
da tvoja bude, i kroz tebe – cela!
Sad sam ona što čeka,
i zauvek nosi trag tvoj u sebi.
Čuješ li šapat reke na ušću Zaborava?
Nedostaješ.
Bojana Jokić
Naslovna fotografija: Unsplash