Снови Ноћас нешто не могу да спавам, Сан никако не затвара очи, Успомене стално затрпавам, А сећање опет нове точи. Сад сам, ево, у мајчином крилу, Назива ме и срећом и чедом, Чуперке ми плете као свилу И храни ме багремовим медом. Трчим стазом блатњава и боса, А смех дечји одзвања у мени, Са ветром се игра моја коса, А образи пуцају румени. Па се пењем на трешњицу зрелу, Заигра ми срце од радости, Кад осетим ону љубав врелу, Родног краја и моје младости. Ноћас нешто не могу да спавам, Сан никако да дође очи, Успомене стално затрпавам, А сећање увек нове точи.
Трешња Кад у пролеће трешња процвета, Лепотом својом осмехе дели, Моја се душа стазом прошета, И грли сваки тај цвет бели. А кад пчеле трешњин нектар пију, Слушам чаробну музику света, Медоносни свирачи је лију, У славу вечног трешњиног цвета! Кад славље ово у мају прође, А руменилом стабло занесе, Радост нам силна црвена дође, Кад мајка прве трешње донесе!
Јастребац Кад пролеће у Јастребац дође, Најлепше су тад његове зоре, Пропланцима моје срце прође, И облети све зелене горе. Топличанке ту чувају стада, Фрулама их момци дозивају, Одјекује шума пуна хлада, Оне драгог по песми познају. Шарене се кићени пропланци, Сећање ме у детињство враћа, По њима се јуре моји јањци, Били су ми ко рођена браћа!
Топлица Топлица се низ поље вијуга, Препуна је воћњака и цвећа, Лепша ми је но икаква дуга Што се јавља из белих облака. Са висине Јастребац те гледа, Поносан је на лепоте твоје, Он те грли и ником те не да, Ој, Топлице, родно место моје. Пресрећна сам кад у тебе дођем, На све стране песме одјекују, Тада реком вијугавом прођем ‒ Ту се звуци мог детињства чују.
Преља Од сунца што жеже сав дан, Отпочину гора дубоким сном, Биље са неба росу пије, За нови дан што се негде рађа. Трептаве звезде стражу чувају, Уснулој гори у ноћи. Поспан цвет крај букве дрема, Свео лист ‒ покривач му жут. Проћи ће и ова ноћ, И многе друге доћи. Алʼ свака за себе тајну скрива, У модрилу своме, међʼ камењем љутим. Месец сатире таму, У јазбине мрачне је гони, Простори моји оку недостижни, Нек песма ова буде. Песмо моја, Ниси ко гора велика. Сатках ти, горо, кошуљу танану, Од речи испредену. Око ми лута, росу испија, По пречаги срму посипа. Месец мојим рухом заоденут, Небом гони звезде падалице.
Јаворка Антовић Чубрило песникиња је рођена у Топличкој Великој Плани, 22. новембра 1946. године, од оца Николе и мајке Мирке. Поезију пише од своје четрнаесте године. Поред поезије пише и приповетке, „Записе из снова”, а опробала се и у писању драмских текстова. Неке њене песме користили су композитори народне музике. Има неколико објављених књига. Живи и ствара у Београду.
Насловна фотографија: Сања Стевановић