Nakraj sela žuta kuća, ti-ti-ti, žuta kuća, ta-ta-ta. Žuta kućica. Čujem vrisak iz neobeleženog groba. Ispucala zemlja nosi ožiljke. Nosi hiljadu priča. Pričaj mi. Pričaj mi, zemljo, priču o žutoj kući. Pričaj mi ono što su nam prećutali. Možda će istina doneti mir stradalim žrtvama. Pričaj mi priču koja spava u grobnicama bez imena. Bez…
Категорија: POEZIJA
Susret sa vinom i ljubavlju (Sanja Petkovska)
Oduvek Preferiram čistu i oštru svest Izbegavam alkohol U društvu me preskaču kad kruži flaša Tako sam dugo izbegavala i ljubav Onda se desio susret Sa vinom i ljubavlju istovremeno Volela sam propalicu Volela sam pijanicu Sedeli smo satima u sivoj sobi Volela sam njegove mršave noge On je bio uvek pijan Ja…
Очи су наратори прича које свако зна ( Никола Благојевић)
ПЛАТНО Сликаш се на платну Без четкице и шпахтле. Тако си хтела. Свака крива твога тела улази са хтењем. Шапућеш ми нешто. Твој нескладан осмех уноси склад у мени и поглед ми камени. Не знам где сам. А очи су наратори прича које свако зна. Још од давнина, због њих је тишина. Гледају…
Човек се саплиће о ивицу живота и све тако у круг (Миљана Живић)
Изданак Оправдај изданак мојих моштију ћутањем и јеком у возу коловоз испери сузама Не одричући се својих начела, своје правде Пространством непредвидљиве природе Чулом разнеси боје и поглед Прекини немир у себи Обасјај дан црном судбином Моја крв се ни не просипа тек тако лако, нестаје иза пруге, иза иструлелих и орђалих шина далековечних Прелазак…
Poezija na dijalektu (Jelena Ćirić)
Pa neeeeeeeema, to zadrto, zadrto do zla Boga zadrto! Ne mož’ ti da puštiš ja da budem u pravo jedanput, pa to ti je! Mooooora večito da bidne po tvojem el’ će propadne svet! E pa ne da može! Šta si mi se uždrečio tu?! Ima me saslušaš šta ću ti kažem, a nije da…
Читав се свет затварао у шуме ( Александра Стојиљковић)
Судим нам Судим нам по огорчености коју имамо за свет Судим нам Судим нам Да суд буде поређење (Назвали га ви песимизмом) Јесте исто Колико је ко удаљен од себе Судим нам Судим нам по загрљајима огољеним гола Судим нам и стењем што се боље није пресудило Колико је ко дао за другога Судим нам…
Само ће људи са снегом у очима разумети бол кад крене да се топи (Aлександра Пејић)
Како је то лепо некоме бити књига Бити нечија књига Бити књига Како је то дивно кад те неко чита И смисао обликује својим постојањем Бити некоме оно што он у теби види Бити књига Како је то чудно кад те неко држи на полици Брише са тебе прашину Подвлачи у теби цитате, Прочитана књиго…
У стварност гурни ме! Ко може у томе да те спречи?(Јелена Живановић)
Дукати Кристална кап, о коју се до пре неки час огледнуше стотине униформи зелених, које су ратови превели. Дотле! До те Недођије пусте, туђе и ничије. Пртећи белину језиву, дукати српски, расуше се се међ гњило хира вишег. Остављајући последње збогом, за њихове матери српске, стављајући прсте на изгубљену младост и часни…
Have I ever passed you by? Have you waited ever since? (Nevenka Balanesković)
THAT MORNING’S BEAUTY Tamely and softly walks the morning Over the blades of endlessly green grass. It left the night and me scorning the sorrow which will never pass. It was the dweller beyond the colour, for years and centuries forgotten, frozen in the lakes, dark and polar, but suddenly in your eyes…
Кад бисмо отишли негде да будемо оно што смо ( Сара Јекић)
КРАТКИ ЈЕСЕЊИ СУСРЕТИ Сунце полако слаби. Ветар доноси јесење писмо у промрзлим прстима, обучен у грубе додире. Два странца се мимоилазе на улици, осмехујући се без разлога и уместо руку поздрављају се очима. МАСКЕ Кад бисмо само отишли негде где бисмо могли да будемо оно што смо, а не оно што други од нас желе;…