Otkrovenje Ni sama ne znam ko sam – Da li se prepliće u meni Prošlost kroz buduću sadašnjost Da li sam jedna od tri priče Po Kuranu, Bibliji ili izvorima Etiopije Da li mi je ime Kraljica od Sabe Obožavaju li me kao Bilkis Ili zovu Makeda Da li nosim u sebi nešto od Sunca Mogu li dodirom spaliti nečisto Ili dozvoliti umu da bude predmet divljenja Ne znam da li u mojim korenima Ima nečeg Izidinog Kleopatrinog Faraonski intrigantnog Može li ljubav biti moje carstvo Pobeđena teritorija u svakom veku Ili će neki vojskovođa Baš mene Dovesti do kraljevskog otrova Do sna o besmrtnosti; Ne znam ko sam Jer u meni leži Eva U zagrljaju zmije Slasno grize jabuku I ne znam da li sam halucinacija Snoviđenje Mit Ali osećam sve Amazonke Varvarke Kraljice Princeze Majke Kako se komešaju kao pregršt nagih tela u igri Dok ona kaže da su sve jabuke za kušanje Baš kao greh za delanje; Menjam košuljice A i dalje ne znam ko sam Dok noćima lutam i smišljam priče Strategije i taktike Za Šah Šahrijara Za Adama Cezara Muškarca Željnog tamničenja Ograničavanja Mišljenja Da ljubav može bez svoje slobode Nudim im zagonetke dostojne Sfinge I oči Meduze Za pogrešne odgovore. Ne znam ko sam Da li sam dostojna da budem balada o Adelajn Da li nalikujem temperamentnoj Karmen Žrtvujem li se dobro poput Olivere Smem li iseći valovitu kosu Rizikujući da ne nađem princa Već pirata Tvrdoglava kao Grejs O’Mali Mogu li se tražiti u svima Ušiti u svoju kožu Sve dobro i loše što opisuje ljudski rod Razljutiti Lucifera Oduševiti Boga – Ne znajući ko sam? Mogu pisati i ove hronike Kroz prošlost Sadašnjost Budućnost Ne znajući nikad ko ću biti sutra Kako će me pamtiti Kuda ću otići, A opet ću biti jedino što arhetipski umem – Nikome sasvim znana Žena.
Ljubav Znam da smo se nekad voleli Skriveni ispod senke lipe U konaku starom Sa velikim kružnim stepenicama U bašti ruža i lala Gde je moja divlja ljubav Najlepše bila pripitomljena Umirena U luci ukotvljena Dečje ljuljana tvojim sigurnim rukama Tako da je spustila sidro u tvoje srce Zauvek nespremna da podigne svoja jedra Zauvek gluva na jezik vetrova. Znam da smo se nekad voleli Inatom, ponosom i tvrdoglavošću Zbog kojih se nikad pustili nismo Zbog kojih si mi se vraćao Zbog kojih sam ti dolazila Ljubeći lažljive usne koje izgovaraju ne volim te Jer ako nešto mnogo puta kažeš postaje istina, A ne postoji svet u kojem bi ti toj stvarnosti dozvolio da se odigra Niti postojim ja Koja bih ikad u to poverovala. Znam da smo se nekad voleli Ljubavlju svih umetnika Mnogo pre ili mnogo kasnije U kameno ili bronzano doba U doba svetskih ratova U inflaciji Bombardovanju Miru Voleli smo se I bili smo migranti ispred zatvorenih granica Nemoćni pred velikim svetom I prljava je bila moja plava suknja A tvoja košulja ne više tako bela Ali sa rukom u ruci Što iz korena zemlje vuče Nije bilo toga što je iz naših srca Ovu ljubav moglo da izvuče. Znam da smo se nekad voleli Na jednom balu pod maskama Ja u belom Ti u crnom Polovine jedne celine Noć i jutro Mesec i Sunce Zemlja i nebo Ja i ti Ništa drugo do Crno-bele ljubavi. Voleli smo se ljubavlju Careva, prinčeva, kraljeva Robova i siromaha Grešno i božanski 1937, 1944. ili 1818. U prošlom, sadašnjem ili novom veku I bili smo prezreni kao jedno biće I voljeni kao jedno telo Slavljeni kao jedan Bog – Jer ti si u meni Onoliko koliko sam ja u tebi; Ako su tebe nekad ranili Od te sam rane ja umrla, Ako su mene nekad doživotno osudili Tebe su od te kazne pogubili. Znam da smo se nekad voleli I voleću te i kad ne prepoznam da si to ti Kada izgubim pamćenje Ne sećam ti se lika ili imena, Jer ću znati da si neko moj Po titraju, osećaju, naježenosti, beskonačnosti I ti ćeš me voleti kada misliš da si neko novi Sa novom pričom Životnim putem Jer ćeš znati da sam neko tvoj Po večnosti, istrajnosti Znaćeš me Volećeš me Zbog mene same, Zbog sebe i sudbine Jer od iste smo duše nekad davno stvoreni. Ja znam da postoji jedna legenda Bajka i priča Kako smo se nekad davno voleli – Ja i ti.
Nevoljena Nikad me nisu voleli pravi muškarci Pa ne znam ni šta znači pravo, Jer sam previše puta iskusila pogrešno Ne znam kako vole ispravni Znam kako vole lažljivi Njima Opojne reči lako klize sa usana Zavodljivo se smeše Mnogo toga obećaju Malo toga ispune Oni, Pogrešni Nikada se ne pravdaju Nikada ne objašnjavaju Nikada ne osećaju krivicu Imaju svoj život Obaveze Posao Pogrešni Brzo okreću leđa Lako odlaze Njihova ljubav ima rok trajanja A taj rok ističe U momentu kada ugase cigaru Ispiju svoje piće Čak i ova moja pesma Postaje duža nego što njihova privrženost ikad jeste, Pogrešni Vole iskrivljeno Sadistički Nesavesno I baš njima Na kraju dana Nije bitno pored koga leže. Mnogo puta su me želeli Malo puta su me iskreno voleli Zato ne znam da pokažem svoja osećanja Odbijam ljude od sebe Samo zidovima dopuštam da me spoznaju, Toplim i nežnim rečima Niko se ne nada Jer moje ljubavi Zvuči neprirodno i izveštačeno; Pogrešni to dobro znaju Oni ne nameravaju preći Dug i krivudav put Koji vodi do mene Da bi saznali ko sam Oni dolaze Da mi kažu Da ih povređujem Tako tvrdoglava i tako ponosna Da sam gorda i arogantna Da ne znaju da se nose sa mnom Mnogo puta su me pogrešni voleli Tako što su mene krivili Osuđivali Kritikovali Pokušavali su Da manipulišu i obmanjuju Dok sam menjala ruha Sve svoje kameleonske boje Udovoljavajući pogrešnima Za koje sam mislila da su pravi. Ne, Nikada me nisu voleli pravi muškarci I možda danas ne znam šta je pravo Ali ironično, Znam ko su pogrešni Jer oni uvek dođu Da mi kažu Da sam ja Ni manje, Ni više Jedna Pogrešna.
Magija u nama Kada želim tišinu Zamislim da sam na Antarktiku Okružena albatrosima Suvim vetrom koji reže usne grubim poljupcem Duhovima nekadašnjih istraživača Tada Ne mislim Ne brinem, Već samo učim kako se U tih par sekundi Postoji. Kada samoća pokuca na moja vrata Ja legnem na travnjak Odmah iznad kuće Ponesem flašu vina Čekam Kopernika ili Keplera da gledamo zvezde Slušam njihova objašnjenja Dok maštam da sam deo Oriona ili Kasiopeje. Kada sve postane preteško Kada ljudi krenu da me guše Postavim Crveno more između nas Obeležim granice Postavim vojnike na položaje Dajem ultimatume; Ne krijem se Već vladam apsolutistički planetoidom Koji nosi naziv Mog života. Dopuštam mikroskopska proučavanja moje ličnosti Otvorena sam za oči koje putuju mojim telom, Jer za njih mogu biti samo azbest – Šta god radili Ne mogu me upaliti Neće videti iskru ili plamen Jer Ikar sam bira Sunce Za kojim će proključati I Na kraju Umreti. Kada živim sama Desi se da zatreperim ili pucketam Prilikom dodira Dok tražim od Severnjače svoje strane sveta Dok se vrtim kao iglica u kompasu Nestalna i nemirna Oni to obožavaju Iako podsećam na zrnasti led ili glečer Uvek se istopim u podnožju nečijeg vrata Spremna da budem voda Za usta koja žeđaju. Kada sama krenem na put Gledam u ljude Koji žele biti rajska ptica Ali kače pogrešno perje, Pa mi je drago što sam ponekad Flamingo Lira Čak i vrabac, Samo ne Ono što svi žele biti. Dok tako hodam Hitra sam i spora Propuštam i hvatam momente Sakupljam priče Otkinem nešto od sebe i dajem drugima I Divno je Magično Kada si sam Kada si svoj Ako u sebi imaš Svetove zaključane jedan u drugome. Iskoristi ključ.
Smrt je odsela u hotelu Amore Grande Govorim ti O jednom gradu Jednoj ženi Polomljenoj roletni Tihim noćima Golim telima Govorim ti o njoj Kao svojoj Veneri Umetničkom delu Božanstvu Govorim ti šta je Amore Grande Ekstatično zadovoljstvo Razotkrivena raspomamljenost U samo jednoj ženi. O njoj ti pričam Da ne zaboravim Način na koji je nameštala kosu Stavljala ruž Kako bi se obukla I terala da je svučem Ljubim deo koji naprska parfemom I ništa više A ni manje Govorim Kako je bosim nogama lupkala po parketu Bežeći Igrajući se skrivanja Jer se bojala Da je jednom nikad neću pronaći Da ću je izgubiti iz vida Da će ostati izgubljena, Potpuno sama na ovom svetu. Moraš mi znati korake Govorila bi ona Zato često odlazim u hotel Amore Grande Da bih gledao noćima Tragove njenih stopa Slušao njen smeh Zatočen u zidovima Milovao njen rukopis Na našoj tabli novih reči Baš tada Govorim ti Ustao bih Tražio je Otvarao bih ormane Teške kovčege Pomerao zavese Gledao bih ispod kreveta Uzvikivao bih joj ime na balkonu Obukao mantil Istrčao na ulicu Tražio je u masi ljudi U knjižari na uglu Prodavnici ploča Cvećari Kafeu Biblioteci I svuda bih je našao Ali nje nigde nije bilo. Govorim ti Jer sam slomljen Jer mi više ništa ne prija Od kad sam je Našao u hotelu Oslonjenu na kauč Kako sočno jede breskve Koje joj se slivaju niz grlo Kako slučajno proliva vino na beli stolnjak Kako zariva zube u nabubrelo grožđe Seo sam i gledao Kako joj se teška punđa raspada pod težinom guste crne kose Kako joj bretela nehajno spada sa ramena Kako proteže svoje telo poput mačke Kako me njene oči dotiču Više nego što bi ruke ikada mogle Govorim ti Da je pošla u moj krevet Iako je Božja Iako je legla ispod zemlje Došla mi je kao sunčev zrak kroz prozore Da mi kaže Da joj zauvek nekud nedostajem Došla je, Da bi od mene jutrom otišla. Govorim ti Da posle ove priče Nikada više neću progovoriti Jer se neke ljubavi nikad ne završavaju U hotelu Amore Grande.
Biografija:
Kada naiđete na paradoks, to je kao da ste susreli mene. Ja sam Ivana Jovanović, autor zbirke poezije Hronike. Diplomirani sam žurnalista i moj put odavno vodi pisana reč, konstantne beleške i traganje za istinom. Rubrika na sajtu Insp.rs pod nazivom Hronike jedne Ivane je nešto što postoji duže vreme na onlajn nebu i tako se rodila želja da se tim pesmama nađe papirni dom. Pisanje omogućava da postanemo bilo ko. Žrtva smo, krivac smo, dželat smo. Odjednom nismo jednina, već množina i stvaramo poglavlje čuda. Ako zamislite milion cvetova koji neprekidno otvaraju latice, našli ste moju inspiraciju.
Lektor: Aleksandra Stojiljković