I Сам ђаво ме је навео Да сваке вечери са надом Чекам јутро Када ћу те можда поново видети.
II „Дани су се згурали, али никако нису могли проћи без ње. А и зашто би? Вишевековни загрљај Сунца, Саве и Дунава Пружио нам је најлепше.”
I I I Тако те је лако гледати, А тако те је тешко дефинисати. Дефинисати значи ограничити, Тебе која си простор и време.
I V Ти ниси са овога света, Етер је твој дом. И то што си овде, сада, то је тако јер си Саткана од мојих жеља и молитви.
V Ради моје искрености, Изгубих ја себе. Сада лицем уздишем, а Срцем бледим.
V I „Растресла је своју косу низ бели врат, Сунце јој гори лице, Очи су јој две угашене звезде Данице. Из ње вири црни мрак.”
V I I Када су те положили, Затрпали су те кишом и црнином, Убедили су све нас да не постојиш. И то баш на дан када си одлучила да се родиш.
V I I I Волео сам недеље и радо сам их чекао, Јер обично у недељу, На свим црквама у свету Звоне звона.
IX У нашој вароши је још све исто. Твоја кућа је и даље на Источњаку, Гордо, претећи, Мотри на све нас и ослушкује осмехе у Јовиној улици.
X 10. 6. 10. 7. 19. 9. 9. 5.
Страхиња Трандафиловић