MEMOARI JEDNOG STARCA Tragovi su moji putnici kroz vreme. Vešti kradljivci snova, od prašine istkani. Dva tvrdoglava saputnika u večitom dijalogu. Uspomene koje blede kao ptice odletele iz kaputa, spomenici koje proždere zub vremena. U lavirintima zaboravljenih gradova sejao sam mrvice nade: da iz njih prokliju semena svetlosti i pokažu mi put, da poput deteta načinim svoje prve korake u neku bolju budućnost, da se u mojim rekama uvek reflektuje sjaj… Ali avaj, uvek sam nailazio samo na kraj. Ostavio sam tragove u hodnicima sećanja, zaboravio osmehe u napuštenim kafeima. Tuga neprestano kuca na vrata, kao ptica zloslutnica, dok eho sopstvenih koraka me ganja, kao i crne senke po zidovima. Ja nazdravljam njima, u čast izgubljenim ljubavima. Čaša polu puna ili polu prazna. Više nije ni bitno. U njoj ronim suze koje teku kao najrujnije vino… Pustite, pustite ih da govore umesto mene, samo će vam one reći moje reči neizrečene, dok oči moje tanano tonu kao zrnevlje peska u peščanom satu. Čujem smrt kako dolazi odevena u veo moje starosti, dolazi da konačno neizmireni dug naplati. Smežurane šake kao palete, a sa prstiju pregršt boja kliže mi niz telo, kao kišne kapi niz prozor. Kolena klecaju dok plesem sam sa sobom, a iz rukava ne izvire više nijedan trik. Odlučio sam, naslikaću nebo po poslednji put sa dubokim plavetnilom u očima!
DETE RATA (posvećeno svim žrtvama ratova i holokausta) Po poslednji put poljubio si majčinu ruku, zagrlio svog oca i pomazio starog Žuću, bacio pogled na spavaću sobu i namešten krevet koji će te čekati kad se vratiš. Nervozno si se nasmešio i kroz prozor video da ti je stigao taksi. Srce te steže dok uzimaš putnu torbu i obliva hladan znoj, dok dezorijentisan silaziš niz stepenice, sedaš na zadnje sedište auta i pokretom ruke upućuješ poslednji pozdrav, a iza sebe ostavio si samo miris parfema, gorke suze na kućnom pragu i uplakana lica roditelja u retrovizoru. Belu ogradu zamenio si bodljikavom žicom, polja zelenila zamenio si zemljom krvlju natopljenom, cvrkut ptica rafalnom paljbom, a ispeglanu košulju izgužvanom uniformom. Obučen si da ubiješ, a znaš da ćeš beznadežno da pogineš. Utehu si zakopao kao pas kost u dvorištu, a sat na ruci ti je odavno naštelovan na pogibiju. Tvoje ruke drhte dok čvrsto pušku držiš, misli ti lutaju, u bunilu si, telo te izdaje i noge ti se oduzimaju. Ušao si nespreman u bitku iz koje nećeš izaći kao pobednik. Ti ne realizuješ ovaj pakao od realnosti, pogadja te šrapnel od granate, na licu mesta ranjen na krvavu zemlju pao si, ti ne znaš zašto i zbog koga krvariš. Od eksplozije ni sopstveno vrištanje ne čuješ, u delirijumu razmišljaš da li tvoja smrt svega vredna je… Dok u agoniji preko leševa i raskomadanih udova puziš i kao zmija gmižeš, pali saborci sa mrtvim iskolačenim očima gledaju te, udišeš miris smrti koji ti u prljavim nozdrvama trune, a ranjena zver u tebi po svaku cenu da preživi spremna je. Moliš Boga da usliši tvoje molitve i da ti pomogne da smogneš snage, dok se očajnički dereš: O, prokleta sudbino, zar ti nije dosta patnje?! Vodjen molitvom, nadom i bolom uspeo si u rov da otpuziš. Nepomično sediš i obilno krvariš, pitaš se kako si još uopšte živ, da će ti za života nakrivljena puška i venac večno počivalište biti… Po poslednji put čitaš već bezbroj puta pročitana pisma voljenih, umrljana krvlju, suzama i ilovačom, slutiš na kraj, muti ti se pred očima, tvoje iznemoglo telo je iskrvarilo. Bacaš pogled na sat, vreme za pogibiju je otkucalo. Krvave ruke ranjenike na ledjima nose. Protivničke strane mecima, jedni drugima prkose, brdo leševa neprestano se taloži, dok ostali vojnici jedan po jedan padaju kao glineni golubovi. Od njihovih tela ostaće samo kosti, kada gladan lešinar sa neba na gozbu doleti. Svoj večni mir na onom svetu nikada neće naći, jer dva groša na oči im niko neće staviti, njihove duše na ratištu lutaće večno! Tako skup ulog a tako mizerno plaćeno...
SAMOSPOZNAJA U srži noći izvajanoj od gromova goreo sam vatrama enormnih svetlosti. Moje telo bejaše isklesano iskrama prvorodjene zvezde, grubim staračkim rukama koje su prkosile vetru. Udišući u mene um, dušu i srce, nijanse života obojene tragovima prstiju. Talasna dužina izmedju samospoznaje i ništavila bejaše nejasna kao postojanje i neizvesna kao kormilo vremena, koje beskonačno plovi barjacima nebeskih oblakodera. Ikonostas dizajna stvoritelja toliko savršenog u svom nesavršenstvu. U zorama okupanim telom sunčevim vodolije mi podariše sluh, gotovo nepomično sedeći na okeanskim hridinama. Svojim prekrasnim melodijama slikale su horizonte notama koje su se stapale jedna u drugu kao dva tela u ljubavi pod otvorenim nebom. U zvezdanoj kolevci, utrobi kreacije, meditirao sam zajedno sa ponorom. Neprobojna tama u odajama moje podsvesti drobila je svetlost halapljivim čeljustima, daveći moje postojanje u svom sebičnom zagrljaju. Andjeo od pepela pao je na kolena. Vrelina šumskog plamena štipala mi je obraze, pokrila me velom svetlosti i nahranila me toplotom. Molitve šamana levitirale su u naručju sokola, gde su mi duhovi prirode zaklopili dva oka, dva zelena bisera, i uputili me da hodim tragovima hromoga vuka, koji me je strpljivo čekao tamo gde je sve počelo, okupan belim mesecom i rekao: Sine moj ‒ moj jablane, vetru usplahireni, ti što nemirnim morima veslaš neustrašivo, gorke plodove bereš i težinu postojanja na svojim ledjima nosiš ‒ koračaj kroz život kao što prsti koračaju pragovima gitare, u ritmu njihovih akorda. Pevaj svoju pesmu i ne zalazi trnovitim putevima prošlosti, već kucaj na vrata budućnosti. Plamenom u očima zapali sve mostove i u čistoti svog lica pronadji svoj put!
Biografija:
Lazar Stanković, dvadesetdvogodišnji grafički dizajner i kuvar rodom iz Leskovca. U slobodno vreme bavi se muzikom, glumom, pisanjem i vodi kanal na Jutjubu, na kome objavljuje klipove u kojima kuva vegansku hranu. Učestvovao je u raznim predstavama i recitalima, od kojih je najznačajniji Poezijom za bolji svet, gde je sav prihod išao u Sigurnu kuću za žene. Ljubav prema pisanju i pripovedanju dobio je još u prvom razredu osnovne škole i aktivno se time bavi i dan-danas. Trenutno je u programu Once Upon A Youth, gde sa mladim kolegama i koordinatorima radi na poboljšanju svog pisanja i procesu otkrivaja samog sebe.
