Борба Борба је мост између јуче и сутра, Између слабе ноћи И тешког јутра; Између милион неуспеха, Милион и једног погрешног пута, Милион и два изгубљена адута Која си имао, Многима дао, опет себи одузео и стао. Некад нећеш веровати брату, оцу, мајци, Себи, Па ћеш помислити: Ма зашто и не би? Јер тај јаз између јуче и сутра, Између слабе ноћи И тешког јутра… Тај јаз су твоји страхови. Престани да их храниш, О њима лажеш, Да их браниш! Реци да можеш, да мораш, да другачије и не желиш! Неке те борбе терају да трајеш, Некад да луташ, Некад да несебично дајеш; Некад ћеш морати више да гризеш, Више да радиш, више да постижеш, Али онда кад осетиш топлину мира, Мирис успеха, а и горчину хира, Онда ћеш схватити да твоја је борба Твој највећи успех, мир, адут и страст Јер док се бориш – ти си жив! А без ње? Ма само си хир.
Немири Нек те не буде моји немири. Спавај. Боље је тако. Сузе су бисери. Небо није граница. Да није боље овако? Нек те не буде моји немири. Болеће. Можда ће проћи – можда и неће. Чудна су времена, људи, жртве и поклони. Хоће ли преживети? Одолеће? Нек те не буде моји немири. Ти си тамо и ја не знам да ли осећаш, видиш, доживљаваш… Ја знам да ти постојиш. Ево, ту си, И овако оживљаваш. Нек те не буде моји немири. Ти си детињство, изгубљен рајски врт, први губитак и пожртвовање. Ти си сан, одавно ниси јава. Живот није добитак, живот је давање. Нек те не буде моји немири. Сад кад те оживех и кад знам да постојиш, Да си добро, Да на десном рамену ми стојиш, Да бдиш нада мном, Сад кад знам да си ту Да ми будеш љубав, вера и нада. Нек те не буде моји немири. Желим ти добродошлицу, Анђеле.
Јелена Коцић рођена је и одрасла у Лесковцу. Завршила је Хемијско-технолошку школу Божидар Ђорђевић Кукар. Похађа студије Србистике на Филозофском факултету у Нишу. Интересовање за књижевност јавило се у средњој школи захваљујући професору који је држао часове Српског језика и књижевности. Како је време пролазило, интересовање је прерасло у љубав према књижевности које је преточила у поезију.
