О теби Немам пуно успомена На тебе. Пар шетњи парком, Неколико осмеха И мноштво слика на Којима ниси био ту. Не памтим те по шалама, По сновима које Заједно маштају отац и син. Памтим те по Неколико јела које смо Заједно скували када Сам био старији. Не памтим те по Твојим грубим рукама, Како ми везују пертле И како ме придржавају Док возим бицикл. Не памтим твоје Снажне загрљаје, Речи подршке и утехе, Јер их није било. Тебе није било. Само су те површне Ствари интересовале! Да другима себе представиш Као слику идеалног родитеља, Док те је, заправо, Ретко било на сликама. И са њих бледиш. Само си контрирао. И сваки мој велики успех Доживљавао си као Најобичнију глупост. Ниси се радовао мојим сновима И остварењима истих. За тебе су све моје Звезде падалице биле смешне. За тебе све моје Одсвиране мелодије на гитари Нису имале никакав звук. Никада нису допирале До твојих ушију. Никада нису допирале До твог срца. Ниси ти био груб. Никада ме ниси ударио, И никада се нисмо свађали. Једноставно је. Ниси умео са мном, тата. А ја те још увек волим. И маштам о дану, Када ћемо заједно Остварити све наше снове Из детињства Које нисмо успели тада. Чекам те, На истим оним сликама. Између редова, твојих, Давно прочитаних књига. Знам да ћеш доћи. Волим те, тата.
Moja Н
Моја најлепша
И мила Н.
Куд си нестала,
Изгубила идентитет
Или отпутовала?
Тражим те,
У песмама,
Које ти никад нисам певао,
И нотама
Које ти никад нисам свирао.
Моја Н.
Шта се десило са тобом?
Ни имена ти се чак
Не сећам.
Кад си црвени руж на уснама
Заменила цигаретом?
Кад си своје жуте старке
Заменила високим потпетицама?
И побогу,
Ти мрзиш пунђе!
Шта тражи тај црвени лак
На твојим изгризеним ноктима?
Од кад се претвараш
У све остале?
О, Н,
Ниси то ти.
Одрасла си.
И тако сва најлепша
Одлазиш њему,
Некоме или нечему.
О, моја мила Н.
То више ниси ти.
Зар си икад била?
Зар си икад постојала,
Моја Н?
Чекање Престани да мислиш, Само на тренутак, И заличићеш на Пасивне ликове из Типичних пасивних драма. Јер ништа није сигурно, А ти се бојиш последица. Зато је боље Да седиш и чекаш. Али за кога? Ако чекањем уништаваш И затупљујеш себе. А можда и сви ми Цео живот Већ чекамо нешто, А да ни не знамо шта. Јер можда смо сви Помало Бекетови ликови И свако од нас има свог Годоа. Јер чекамо нешто, Нешто велико, Толико значајно, Да смо и заборавили шта је то. И тако траћимо време у чекању. У нади да ће Годо сутра доћи. А када дан прође, Ноћ се пали, И сунце заувек одлази, А ми тужни чекамо јутро. Несвесни среће коју имамо. Јер сви смо ми Помало трагично-комични ликови Бекетове драме. Само се наша Животом зове.
Биографија:
Александра Вукић, ученица четвртог разреда Гимназије 9. мај. Након завршене средње школе планира да упише студије Србистике. На Републичком такмичењу из српског језика и књижевности освојила је друго место 2019. године. Обожава књижевност. У слободно време чита. Чланица је Књижевног клуба Филозофског факултета у Нишу. Пише дужи низ година. Води Инстаграм страницу са својим текстовима више од годину дана.
