Hvalospev smrti Čujem ih svake noći kako jauču od bola. Njihovi sablasni vrisci dopiru negde iz dubine popucalih, i vlažnih zidova; More mi dušu, ne daju mi mira, I uporno pokušavaju da me sa sobom odvuku u najtamniji ponor. Ali ona; njen se vapaj najglasnije čuje; Ispunjen najdubljim užasima potonulih duša. Ona je njihov bog tame, i hrani ih mrakom. Njeni me krici najviše plaše. Oni rađaju košmare. Osećam njeno mračno prisustvo svakog dana. Prati u stopu svaki moj nesigurni korak i, Koliko god se trudio da joj pobegnem, Uvek je blizu, i neumorno diše mi za vratom. Šapuće mi reči koje ne čuju svi; Reči čudne, nejasne i mračne. Ne znam odakle dopire njen omamljivi glas, Da l’ negde iz hodnika, ili iz moje umorne glave. Doziva me sebi, i nudi mi nešto bolje od života. Ja joj verujem, ali mi nisu dali da okusim to. Znam da nisam jedini koji je čuje, I nisam jedini koji traži lepotu u smrti.
Put do pakla Pred kapijom pakla stajaše drhtavih ruku Svesni da su i najveći heroji pred đavolom pali Demoni ne prestaše da unutra mame ih i vuku Pašće u ponor i oni, tako krhki, nejaki i mali. Stupili su na užarenu zemlju što plivaše u krvi I lagano krenuli ka cilju, korak po korak Krhka zemlja pod njima poče u žar da se mrvi I u ustima osetiš jak sumpor, otežao, gorak. Bili su nikad bliži davno obećanoj slavi Sve granice znane sad počeće da se ruše Postaće veliki i oni što su nekad bili mali I to za mizernu cenu – za cenu korišćene duše.
Beg Ne možeš nikada pobeći od sebe, Bez obzira na to koliko brzo trčiš. Uvek ćeš ostati zarobljen unutra, U tom prokletom telu s uvelom kožom. Ne možeš nikada zameniti dušu; Nije namenjena zameni ni prodaji. A da kojim slučajem i pokušaš, Zašto misliš da bi iko odabrao tvoju? Nikada ne možeš biti neko drugi, Jer si osuđen na večni zatvor sa sobom. Na tebi je da li ćeš robovati u toj koži, Ili preteći smrt i ranije otići za njom.
Aleksa Kostadinović
Lektor: Aleksandra Stojiljković