BEZ LIMITA

Није ми јасно Ево већ деветнаест година не схватам Зашто морам да живим по вашим правилима Па ви нисте створили свет Шта има везе што изгледам као плави анђео Ја бих да пушим марлборo дуги тач тамни И тетовирам бесмислице у припитом стању Иако не пијем Можда ми је животни сан Да гајим козе на Златару А не да завршавам школе Да не дајем испите Већ срећу и хаос сваком кога сретнем Не желим да будем фина према грознима Ма не желим ни на улици да им се јавим Већ бих да им саспем у једнo од лица Како ми њихова дволичност иде на живце Нећу да учествујем у испразним разговорима Хоћу да причам о самоћи која нас дави Правој љубави ако уопште постоји Звезданој прашини из које смо постали Или само да шћућурена ћутим у твоме загрљају Желим да штенцима покрај контејнера дам кору хлеба Или макар топао поглед Да у реченицама налазим скривени смисао Или да га смислим, ако га већ нема Да размишљам, размишљам, размишљам И опет ништа не схватим Или да правим грандиозне планове касно увече А онда се ујутру једва искобељам из кревета Жудим за искреном речју, иако је псовка За сузама, смехом, буком, бесом, А не лошим представама још лошијих глумаца Често зажелим и да будем амеба Па да се у неповољним условима (Који су код мене сваких пет минута) Зачаурим и пустим живот да пролази поред мене Чешће зажелим да будем птица А ви сте ми рекли да јe немогуће да добијем крила и полетим И било би фантастично када бих могла да Све бесове и туге давно закопане лопатом ископам из себе А не да покушавам да се изразим кроз стихове и строфе Иако ће они свакако бити погрешно протумачени Људи ће увек бркати оно што јесам Са њиховом идејом о ономе шта сам Стално ћу имати по неко кило вишка По неку даску у глави мањка Превише ћу причати, прегласно се смејати Ходаћу као руски тенк, а не француска дама Моје мисли ће бити превише црне А плеј-листе у телефону просто просте Знаће они боље како да живе мој живот Можда јер их подсећам на све прећутане истине Или све лажи изговорене себи у часовима ишчекивања…