„Nije mrtvo ono što je večnoga sna”
Zahvaljujući skorašnjoj restauraciji pojedinih ostvarenja domaće kinematografije, pored filmova Salaš u malom ritu i Grlom u jagode, u prilici smo da se podsetimo i horor klasika Đorđa Kadijevića i, sa šačicom piksela više, opet uronimo u studen i tamu kojom i danas pleni Leptirica.
U moroznoj sedmoj dekadi dvadesetog veka, pre nego što je horor postao način života i kolektivno stanje svesti u našoj zemlji, Leptirica je debitovala kao gradacijski klimaks Kadijevićevog bavljenja onostranim i začudnim (od Darova moje rođake Marije pa do pojedinih delova filma Praznik) i veoma brzo zadobila različite kritike i niz oprečnih mišljenja – bilo je prestravljenih, zgroženih, zbunjenih, ali i očaranih filmom. Ipak je u pitanju prvi pokušaj da se ovakav žanr smesti u domaće podneblje, stilska i začuđujuća novotarija, nešto tako unikatno i posebno da će domaća kinematografija videti tek još jedan kvalitetan vampirski film u ostvarenju Dragana Kresoje Pun mesec nad Beogradom, horor jadikovku nad već dovoljno mračnom istorijom. Zasnovana na pripoveci Milovana Glišića Posle devedeset godina, unatoč tvrdnjama reditelja da bi se sam Glišić, zbog kilometarskog udaljavanja od centralne teme i strukture pripovetke, prevnuo u grobu, Leptirica ipak maestralno vešto slika duh Glišićevog sveta i avetinjsku prazninu seoskog življa. Nakon famoznih urlika s početka filma, kose su već dignute i pre nego što otpočne pravo prevrtanje u grobu.
Iako pojedine scene restaurirane verzije imaju neprijatnu dubinsku oštrinu, a predmeti u prvom planu povremeno deluju kao brljanje u fotošopu i igranje rasterskom grafikom, Leptirica još uvek izgleda kao simfonija strave i užasa, takva da nelagodnost curi iz svake pore – bila to gruba montaža, nagla promena svetlosti, zakasnela nahsinhronizacija ili minimalizam u korišćenju zvučnih efekata i dijaloga. Dva ključna problema savremenog horor filma su preterivanje i nemogućnost da se publika zastraši, nešto sa čime se većina autora ovog žanra, kako vidimo, muči skoro dve decenije. Kao da smo istrošili sva čudovišta i sve bauke, neustrašivi smo i ambivalentni prema svakom horor ostvarenju koje nam se nameće kao linearna kuća strave. Strašno je ono što se ne da videti, strašno je ono što je začudno, što je (parafrazirajući slobodno reči Normana Mekejga iz pesme Old Maps and New) neistražen teren diljem planete, a najtamnija od svih seni u filmu Leptirica jeste prelepa Mira Nikolić u ulozi tajanstvene i sablasne Radojke.
Nemogućnost da dokučimo opasnost i saznamo odakle dolazi i dokle seže, najjača je karta, adut kojim se Kadijević poigrava do samog konca filma. U vremenu kada smo, zahvaljujući masovnim medijima i internetu, prezasićeni grozom, kada je dovoljan jedan klik da bi se tušta i tma užasa i crnila sručila na nas, valja se podsetiti i nanovo osetiti nepatvoren strah od nepoznatog i skrivenog. Uostalom, ne reče li Lafkraft da mi živimo na blaženom ostrvu neznanja?
I upravo faktor šoka koji će uslediti na kraju, trenutak kada Strahinja, novopečeni mladoženja koji, unatoč starom običaju da se devojka ne dira pre odlaska u crkvu, krišom uđe u kuću i na stomaku usnule Radojke pronađe ranu od koca, jedna od najpoznatijih scena domaće kinematografije, proizvod je vešto vođene gradacije kroz veliku dramaturšku intervenciju samog reditelja.
Do pojave velike zjapeće rupe (bez frojdovskih učitavanja) Kadijević prikazuje, kroz Strahinjinu borbu sa Radojkinim ocem Živanom, ali i nemanima nadnaravnog sveta, pejzaže i slike rustičnog života – zelene proplanke, zrake sunca što se kroz golo granje probijaju, blato i kaljugu. Način na koji seoska idila pruža utočište, a opet odiše teskobom i stvara nelagodnost, služi kao ambijentalna kulisa gde se odigrava ljubavni zaplet filma – Strahinja bi da ženi Radojku ali njen otac to ne dozvoljava. Neutešni
Strahinja kreće van sela i ubrzo prihvata suicidni predlog da prenoći u vodenici koja je naširoko poznata po tome što u njoj mrtav osvane svako ko se usudi da zanoći. U Leptirici ne treba tražiti dramaturško savršenstvo i jasnoću. Obavijen velom nedorečenosti i kriptičnosti, film spaja dve linije priče – Strahinjinu ljubavnu avanturu i Upokojenje Save Savanovića, koje su u pripoveci skoro pa zasebne celine. Kadijević vešto prespaja i ukršta dve priče, što rezultira, kada se sve kockice slože, najpoznatijim plot twist-om u srpskom filmu i konstantnim osećanjem nelagodnosti koje gledaoca prati do samog finiša.
Fascinantna je i količina pažnje usmerena ka poštovanju detalja, bili oni vezani za replike, ponašanje junaka, ili naprosto za ambijent i lociranje sela – likovi se šale na račun seljana koji su zaturili vilama orahe na tavan, dok meštani, kao kolektivni mehanizam sela, većaju, viču i strahuju za opstanak vodenice koja je njihovom selu hleb nasušni. Izbegavanje jednodimenzionalnog ili ma kakvog tumačenja filma Leptirica iz odredjenog diskursa opravdano je već pomenutom kriptičnošću čitavog iskustva koje, ukoliko pojedine aspekte ne shvatimo kao mane, već ih prigrlimo kao sastavne delove, dobijamo rezultat koji i današnju, poprilično otupelu publiku može užasnuti. Zaboravimo na trenutak silne Karpentere, Kronenberge, odmorimo od strukturalističkog čistunisanja i na putu smo da uvidimo svu lepotu Kadijevićevog filma. Poput mađioničarskog trika, Leptiricu treba iskusiti a što manje analizirati. Zahvaljujući digitalizaciji i procesu restauracije dobijamo priliku da se uz dobro poznate krike garavog vampira nanovo sledimo od strave (čudno je, zaista, kako scene u kojima Radojka, čađavog i dlakavog lica, naskače na Strahinju, izgledaju vešto i neprevaziđeno u svakoj verziji snimka – odajmo ovim putem veliko priznanje nigde pomenutom šminkeru).
Verujem da u Leptirici leži formula za uspešan horor film danas – zaobilaženje formule. Rušenje intronizovanih konvencija i jeste način da se horor žanr probudi iz duge kome. A mi znamo da nije mrtvo ono što je večnoga sna.
Autor: Nikola Miladinović